Pedagogija i antipedagogija

Kome pripada vaspitanje? Roditeljima, porodici, zajednici, školi ili društvu?

Vaspitanje se definiše kao očovečenje, proces nastanka čoveka kao individualnog i društvenog bića; ukupnost svih uticaja i aktivnosti onih koji vaspitavaju (društvo, porodica, pojedinac). Da li vaspitanje (kao socijalni uticaj) prethodi čoveku onakvim kakav mora biti ili je njime uslovljeno? Zašto se danas govori o krizi društva i pedagogije, u vremenu koje čini se nikada kao do sada nije bavilo temama prosvetiteljstva i emancipacije? Šta je uopšte tako ugroženo u svetu u kome se teži znanju, kompetencijama, ličnoj sreći, samoostvarenju, celoživotnom učenju i razvoju svih potencijala čoveka?

Opšta pedagogija i antipedagogija – osnovne teze

U svojoj knjizi Filozofija obrazovanja autor M.Uzelac piše: Nakon vremena pedagogije kojem su pripadali Komenski, Pestaloci, Didro, Ruso, pa i ostareli Kant, nastupilo je vreme antipedagogije. Ako su prosvetitelji otkrili vreme detinjstva, ukazujući na jednu specifičnu, kvalitativnu fazu u razvoju čoveka, antipedagozi nastoje da sruše mit o detinjstvu ističući kako je najbolji put vaspitanja deteta, ostaviti ga na miru. Autor navodi da predstavnici antipedagogije dolaze do zaključka da insitutucija vaspitanja sebe ne opravdava i zato se od nje treba odreći; vaspitanje, smatraju oni, izaziva u svesti ličnosti patogene procese, razara psihičko zdravlje mladog pokolenja jer mu postavlja civilizacijske zahteve koje ovo nije u stanju da ispuni; među “očevima” i “decom” nastaje provalija, zato što usled brzih sociokulturnih promena odrasli ne mogu preneti deci taj tip kulture koji bi mladom pokolenju bio oslonac u životu. 

I čini se da je dete, bar u pogledu vaspitanja ostavljeno na miru.

Decenijama unazad škola se pozicionirala kao ustanova namenjena isključivo obrazovanju dece (Antić, 2015). Iako se kognitivna, konativna i afektivna komponenta procesa učenja preklapaju, u školskim sistemima mnogih zemalja druge dve komonente su potpuno potisnute. Vaspitna funkcija škole je potpuno zanemarena zarad postizanja akademskih ciljeva kao važnijih. Kada se kaže vaspitna funkcija, ne misli se na vaspitni potencijal pojedinih  predmeta (npr. srpski jezik i književnost), ili specifično kreiranih predmeta (građansko vaspitanje i/ili verska nastava),  ili posebne oblasti socio-emocionalnog učenja, moralnog ili karakternog obrazovanja, već na funkciju koju je u procesu razvoja ličnosti imao svaki nastavni predmet, odnosno škola kao vaspitno-obrazovna ustanova.

Realizacija nastavnih  i drugih programa, bez uvažavanja konteksta u kome se realizuje i ličnosti onih kojima su namenjeni, dovela je do depersonalizacije pedagoškog delovanja i procesa učenja koji je izgubio smisao za učenike. Ovladavanje sadržajem nastavnog predmeta je postao cilj sam po sebi, čak i bez pokušaja da učenik vidi i sagleda značenje iza samog predmetnog sadržaja, a možda i da kreira i stvori novo značenje (za sebe, druge i čitav svet). Još samo 10 reči stranog jezika, još jedna ćelija u biologiji, u čemu je razlika?

Zaboravilo se da je vaspitna vrednost, krajnji cilj učenja da učenik koristi znanje da upozna sebe i druge; da razume i interpretira svet oko sebe u svim pojavnim oblicima. Interperatacija i davanje značenja svetu počinju sa govorom i jezikom. Suština “još samo 10 reči engleskog” nije u samim rečima, već u mogućnosti koje te reči daju da učenik tim rečima izrazi sebe i suštinu svog bića. Razumevanje svog bića kao biološkog, fiziološkog i prirodnog počinje sa biologijom. Razumevanje drugog bića zavisi od sopstvenog. Međutim, ono što je iza predmetnog sadržaja, iza jednog pojma ili definicije se izgubilo i učenici i nastavnici ga sve teže prepoznaju.

Vaspitni ideali o ličnosti kakva bi trebalo da bude i vrednostima koje vode taj proces su postali zamagljeni. Čini se da bez promišljanja vaspitnog u obrazovnom, obrazovanje više poprima okvire treninga ili kursa za sticanje određenih znanja i veština, sistema u kome učenik postaje samo “another brick in the wall” i bez suštinske podrške koja mu je potrebna u pogledu pronalaženja životnog smisla. I njegovog razvoja kao slobodne, autentične, zrele i autonomne ličnosti.

Ako se znanje neprestano menja i ono što znamo danas će biti neupotrebljivo za sutra i sutra neće postojati ni polovina radnih mesta koje postoji danas, zar nije ono “vaspitno” u obrazovanju baš ono trajno i uvek potrebno, ono  što treba da omogući da osoba pronađe lični, profesionalni i životni smisao u bilo kom okruženju i u bilo kom vremenu? Ako je vaspitanje to koje omogućava da učenik razvije vrednosti, stavove i sposobnosti koje će delovati kao podrška i potpora za njegov razvoj tokom čitavog života (a koje često uključuju i danas manje popularne pojmove kao što su disciplina, red, istrajnost, odgovornost, (samo)poštovanje, navika, rad), zašto se onda vaspitna funkcija nastavnog predmeta i obrazovanja toliko zanemaruje? Da li su vaspitni zahtevi porodičnog i školskog života toliko necivilizacijski i po dete pogubni, da smo ih se u potpunosti odrekli?

Reference

Antić, S. (2015): Vaspitna funkcija nastave prirodnih nauka, Nastava i vaspitanje, vol. 65, iss. 4, pp. 615-629.

A DANGEROUS METHOD Screenplay By CHRISTOPHER HAMPTON, retrived from https://thescriptsavant.com/pdf/ADangerousMethod.pdf

Uzelac, M.: Filozofija obrazovanja I. Filozofske osnove savremenih pedagoških teorija, [elektronsko izdanje], Visoka škola strukovnih studija, Vršac 2013, str. 268. ISBN 978-86-7372-126-2

Uzelac, M.: Filozofija obrazovanja II. [elektronsko izdanje], Novi Sad Ф 2013 , str. 147, ISBN 978-86-89715-00-2

.