Psihologija u pedagogiji (razlika između pedagogije i psihologije)

Veliki deo formalnog obrazovanja diplomiranog i/ili master pedagoga čine predmeti psihološke nauke. Struktura i dinamika ličnosti, kognitivni, afektivni i konativni procesi, psihičke funkcije, razvojna psihologija, psihologija učenja i psihologija ličnosti, psihopatologija – samo su neke od oblasti koje pedagozi izučavaju na akademskim studijama kako bi se upoznali sa psihološkim osnovama funkcionisanja ličnosti. Poznavanje psiholoških osnova na kojima se zasniva učenje i razvoj ličnosti su jedna od polaznih tačaka na kojoj pedagozi razvijaju sve profesionalne oblasti koja se bave po zaposlenju bez obzira na mesto i instituciju u okviru koje deluju – obrazovanje (vrtići, škole), socijalna zaštita (centri za socijalni rad, popravni domovi), kultura (domovi kulture, galerije i muzeji).

Pored filozofije kao prvog stuba koji konsituiše pedagogiju kao nauku, drugi stub čini upravo psihologija. Ova dva polja – filozofija i psihologija, ali i sociologija i druge srodne discipline određuju i delatnost pedagoga kao zanimanja koji se bavi unapređivanjem vaspitno-obrazovne prakse, odnosno socijalizacijom ličnosti u različitim sistemima (porodičnom, školskom, vanškolskom). U nameri da mapira sve kontekstualne faktore koji mogu da utiču na razvoj i socijalizaiju ličnosti, pedagozi se bave procenom ili mapiranjem kvaliteta odnosa koje ličnost uspostavlja tokom odrastanja i traženjem načina na koji se oni mogu unaprediti u različitim sistemima. Ukoliko je to školski sistem, radi se o proceni kvaliteta nastave i učenja, dok ukoliko se radi o porodičnom sistemu radi se o porodičnim realizacijama i dinamici.

Pedagogija predmeti na fakultetu

Program akademskih i master studija pedagogija je uređen tako da odgovara školskom sistemu, gde je profil pedagoga i najtraženiji. Upravo iz tog razloga, na akademskim i studijama pedagogije, najbrojniji su predmeti iz domena opšte i školske psihologije, razvojne i školske psihologije (psihologija obrazovanja), psihologije učenja (pedagoška psihologije, psihologija obrazovanja) i sociologije obrazovanja. Predmeti poput kriminaliteta (socijalno devijalnih ponašanja, sa Katedre za sociologiju) ili psihopatologije (sa Katedre za psihologiju) su manje brojni i najčešće se slušaju samo tokom jednog semestra.

Predmeti poput istorije školstva, istraživanja i analize različitih školskih sistema, istorijskog razvoja teorijskih i praktičnih koncepcija vaspitno obrazovnog rada (različite prakse vaspitanja i obrazovanja dece na različitim prostorima u različitim epohama), struktura i dinamika škola kao organizacije, razvijanje i evaluacija programa neke su od predmeta koji se slušaju tokom treće i četvrte godine studija i uže profilišu pedagoga kao stručnog saradnika u (pred)školskim ustanovama.

Psihologija ličnosti kao nauka o duši

Na samom početku svog konstutisanja i u učenjima antičkim mislioca poput Aristotela, psihologija se posmatrala kao nauka o vitalnom principu života – duši. Istorijski razvoj psihološke nauke je uticao da se vremenom sve više približi empiji, matematičkom merenju i objektivnosti, udaljavajući se na neki način od duše kao predmeta istraživanja i filozofije kao izvorne nauke iz koje je proistekla. Zato se i danas, kada se kaže psihološko (mišljenje, savet), misli pre svega na objektivnu procenu nastalu primenom (odobrenih i zvaničnih) psiholoških mernih instrumenata koju samo psiholog može i sme dati. Ujedno je to jedna od najvećih i suštinskih razlika između pedagogije i psihologije, odnosno razlika između oblasti delovanja pedagoga i psihologa u institucijama formalnog obrazovanja (vrtić, osnovna i srednja škola).

Zvanična definicija psihologije danas je da je ona nauka o ponašanju i psihičkim funkcijama u koje spada pažnja, percepcija, pamćenje, mišljenje, inteligencija, emocije, nagoni, svest i volja. Svaka od ovih psihičkih funkcija ima sopstvenu strukturu i dinamiku i ljudsko ponašanje se može posmatrati kao manifestacija različitih odnosa i veza među njima. Sa širokim poljem interesovanja, psihološka istraživanja danas obuhvataju različite oblasti kognitivnih, afektivnih i konativnih procesa i često razvijajuju interdisciplinarni karakter, šireći predmet istraživanja van okvira psihologije kao disciplinarne nauke².

Pedagogija kao nauka o ciljevima kao etičnim vrednostima

Pitanja ljudske duše kao pitanje smisla, svrhe i suštine postojanja bili su i ostali predmet promišljanja filozofije kao nauke. U odgovoru na pitanje šta je pedagoga možemo reći da je ona kao naučna disciplina, bliža filozofiji, jer počiva na promišjanju ciljeva i vrednosti koje vode praktičan pedagoški rad. Kao praktična delatnost, pedagogija je bliža psihologiji, jer počiva na traženju i osmišljavanju adekvatnih metoda, tehnika i oblika radu kojim bi određene vaspitno-obrazovne ciljeve bilo moguće ostvariti.

Za pedagogiju kao naučnu disciplinu autori kažu da je “praktična filozofija” ili “teorija filozofskog pristupa obrazovanju”¹. Smatra se da je ona tokom svog istorijskog razvoja uspela da zadrži filozofsku upitnost i kritičku misao sa kojom procenjuje obrazovanje i sve fenomene koje se tiču vaspitanja i obrazovanja (znanje, sadržaji znanja, proces učenja, podučavanje, odnos vaspitač – vaspitanik i njihov položaj, različiti modeli vrednovanja znanja, ishodi obrazovanja itd.). Negovanje filozofskog, teološkog, etičkog kao osnovnog polazišta iz koje pedagog zastupa interese deteta u sistemu obrazovanja, bili su i ostali jedno od ključnih stubova pedagogije kao teorije i prakse.

U tom smislu, pedagogija se i kao naučna disciplina i kao praktična delatnost bavi pitanjem dobrobiti deteta. Dobrobiti koja je u različitim vremenima, epohama i društvima bila različito definisana. U odnosu na pojam psihološke dobrobiti kao subjektivne kategorije (prijatnost, zadovoljstvo, sreća), pedagogija ovaj pojam posmatra šire i obuhvata socijalnu i vremensku dimenziju – biti dobro i osećati se dobro u socijalnoj grupi kroz prihvatanje, pripadanje, ostvarljivost, uslađenost, participaciju³.

Psihologija u nauci o vaspitanju

Upravo je objektivnost i matematička preciznost kroz koju je psihologija posmatrala i posmatra i dokazuje sve pojave i fenomene koje proučava, doprinela njihovom boljem razumevanju i tumačenju. Mnoge klasifikacije i kategorizacije, tipologije ili sistemi su doprineli sveobuhvatnijem razumevanju i objašnjavanju mnogih pojava i procesa. Ne uvek i nužno zbog njihove preciznosti i tačnosti (ali i baš zbog njih), koliko zbog stvaranja korpusa znanja o određenoj psihičkoj strukturi, pojavi ili procesu koji su uticali da se ljudsko ponašanje, mišljenje ili delovanje bolje razumeju i objasne. Da sami sebe bolje upoznamo i razumemo načine sopstvenog svesnog i nesvesnog funkcionisanja. Psihologija u vaspitanju deteta je upravo osvetlila sve proces koji se dešavaju na individualnom planu fukcionisanja, a pod određenim uslovima sredine (socijalizacija).

Psihologija u profesionalnom radu pedagoga

U praksi konkretne ustanove, profesionalni rad pedagoga se zasniva na poštovanju principa i dostugnuća svih pomenutih nauka. Iako to može delovati kao nemoguć zadatak, važno je učiniti bar napor da se ide u tom pravcu, jer će se tek tada rad zasnivati na pravim naučnim principima.

Psihološke osnove i poznavanje razvojnih stadijuma dečijeg razvoja pomoćiće vam da sistematičnije razvijate savetodavni rad sa porodicama dece ranog uzrasta u vrtiću. Takođe, različite oblasti psihologije će vam pomoći u korišćenju konkternih tehnika u radu sa učenicima ne biste li rešili problem sa kojim vam dolaze.

Poznavajući principe psihološkog testiranja i psihometrije, stećićete osnovu za primenu psiholoških testova i testiranje učenika pred polazak u školu.

Psihopatologija ili psihologija dece sa posebnim potrebama će vam dati mogućnost da razumete funkcinisanje ličnosti prema osnovnim psihičkim funkcijama, kao i da razumete njihova razvojna odstupanja.

Reference:

1. Uzelac, M. Filozofija obrazovanja. Zavod za udžbenike
2. Istorija psihologije, Društvo psihologa Srbije, pristupljeno link 31.10.2020.
3. Pavlović-Breneselović, D. (2010). Dobrobit deteta u programu naspam programa za dobrobit, Nastava i vaspitanje,vol. 59, br. 2, str. 251-263.