Veliki deo formalnog obrazovanja diplomiranog i/ili master pedagoga čine predmeti psihološke nauke. Struktura i dinamika ličnosti, kognitivni, afektivni i konativni procesi, razvojna psihologija, psihologija učenja, psihopatologija neke su od oblasti koje se pedagozi izučavaju kako bi se upoznali sa psihološkoškim osnovama funkcionisanja ličnosti. Poznavanje psiholoških osnova razvoja deteta, mlade osobe i čoveka su jedna od polaznih tačaka na kojoj pedagozi razvijaju sve profesionalne oblasti koja se bave po zaposlenju bez obzira na oblast rada – obrazovanje (vrtići, škole), socijalna zaštita (centri za socijalni rad), kultura.
Pedagogija predmeti na fakultetu
Savetodavni i neposredni rad sa decom i mladima, savetodavni rad sa porodicama, saradnja sa nastavnicima i drugim kolegama, razvijanje i evaluacija programa, istraživački rad – sve su oblasti rada koje pedagozi u različitom stepenu razvijaju u različitim oblastima. Pored psihologije, drugi stub fakultetskog obrazovanja pedagoga čine filozofski i sociološki predmeti (o njima u nekom drugom tekstu). Svi oni konstituišu budući profil pedagoga kao savetnika i stručnog saradnika u različitim institucijama – vrtićima, školama, domovima učenika, savetovalištima, ustanova socijalne zaštite, istraživačkim i obrazovnim centrima, muzejima i drugim institucama kulture. Da biste bili dobar pedagog, morati poznavati psihologiju koja čini neodvojiv deo pedagogije. Upravo iz ovog razloga, psihologiju ne bi trebalo stavljati nasuprot pedagogiji, jer je ona njen integralni deo (pogledajte tekst o konstitutisanju pedagogije kao nauke).
Psihologija ličnosti kao nauka o duši
Na samom početku svog konstutisanja, psihologija se posmatrala kao nauka o vitalnom principu života – duši (Aristotel). Istorijski razvoj psihološke nauke je uticao da se vremenom sve više približi empiji, matematičkom merenju i objektivnosti, udaljavajući se na neki način od duše kao predmeta istraživanja i filozofije kao izvorne nauke iz koje je proistekla. Zato se i danas, kada se kaže psihološko (mišljenje, savet), misli pre svega na objektivnu procenu nastalu primenom (odobrenih i zvaničnih) psiholoških mernih instrumenata koju samo psiholog može i sme dati.
Zvanična definicija psihologije danas je da je ona nauka o ponašanju i psihičkim funkcijama u koje spada pažnja, percepcija, pamćenje, mišljenje, inteligencija, emocije, nagoni, svest i volja. Svaka od ovih psihičkih funkcija ima sopstvenu strukturu i dinamiku i ljudsko ponašanje se može posmatrati kao manifestacija različitih odnosa i veza među njima. Sa širokim poljem interesovanja, psihološka istraživanja danas obuhvataju različite oblasti kognitivnih, afektivnih i konativnih procesa, često razvijajući interdisciplinarni karakter i šireći predmet istraživanja van okvira psihologije kao disciplinarne nauke2.
Pedagogija kao nauka o pronalaženju duše, suštine i smisla
Pitanja ljudske duše kao pitanje smisla, svrhe i suštine postojanja bili su i ostali predmet promišljanja filozofije kao nauke. Kao naučna disciplina, pedagogija je bliža filozofiji, jer počiva na promišjanju ciljeva i vrednosti koje vode praktičan pedagoški rad. Kao praktična delatnost, pedagogija je bliža psihologiji, jer počiva na traženju i osmišljavanju adekvatnih metoda, tehnika i oblika u radu kojim bi određene vaspitno-obrazovne ciljeve bilo moguće ostvariti.
Za pedagogiju kao naučnu disciplinu autori kažu da je “teorija filozofskog pristupa obrazovanju”1. Smatra se da je ona tokom svog istorijskog razvoja uspela da zadrži filozofsku upitnost i kritičku misao sa kojom procenjuje obrazovanje i sve fenomene koje se tiču vaspitanja i obrazovanja (znanje, sadržaji znanja, proces učenja, podučavanje, odnos vaspitač – vaspitanik i njihov položaj). Negovanje filozofskog, teološkog, etičkog kao osnovnog polazišta iz koje pedagog zastupa interese deteta u sistemu obrazovanja, bili su i ostali jedno od ključnih stubova pedagogije kao teorije i prakse.
U tom smislu, pedagogija se i kao naučna disciplina i kao praktična delatnost bavi pitanjem dobrobiti deteta. Dobrobiti koja je u različitim vremenima, epohama i društvima bila različito definisana. U odnosu na pojam psihološke dobrobiti kao subjektivne kategorije (prijatnost, zadovoljstvo, sreća), pedagogija ovaj pojam posmatra šire i obuhvata socijalnu i vremensku dimenziju – biti dobro i osećati se dobro u socijalnoj grupi kroz prihvatanje, pripadanje, ostvarljivost, uslađenost, participaciju3.
Psihologija – Šta meni znači?
Međutim, upravo je objektivnost i matematička preciznost kroz koju je psihologija posmatrala i posmatra i dokazuje sve pojave i fenomene koje proučava, doprinela njihovom boljem razumevanju i tumačenju. Mnoge klasifikacije i kategorizacije, tipologije ili sistemi su doprineli sveobuhvatnijem razumevanju i objašnjavanju mnogih pojava i procesa. Ne uvek i nužno zbog njihove preciznosti i tačnosti (ali i baš zbog njih), koliko zbog stvaranja korpusa znanja o određenoj psihičkoj strukturi, pojavi ili procesu koji su uticali da se ljudsko ponašanje, mišljenje ili delovanje bolje razumeju i objasne. Da sami sebe bolje upoznamo i razumemo načine sopstvenog svesnog i nesvesnog funkcionisanja. Psihologija u vaspitanju deteta je upravo osvetlila sve proces ekoji se dešavaju na individualnom planu fukcionisanja, a pod određenim uslovima sredine.
Psihološke osnove i poznavanje razvojnih stadijuma dečijeg razvoja pomogli su mi da sistematičnije razvijam savetodavni rad sa porodicama dece ranog uzrasta u vrtiću u kome sam radila. Poznavajući principe psihološkog testiranja i psihometrije, učestvovala sam u testiranju učenika pred polazak u školu. Psihopatologija mi je dala mogućnost da razumem razvojna odstupanja i bolje odgovorim na posebne potrebe učenika. Iz različiith disciplina psihologije sam crpela tehnike na kojima sam zasnivala savetodavni rad sa učenicima u školi. Na ličnom nivou, zadovoljavajući sopstvena interesovanja, zavolela sam dela K.G.Junga koja i danas čitam u nastojanju da razumem pre svega jedan pojam – kolektivno nesvesno.
Reference
- Uzelac, M. Filozofija obrazovanja. Zavod za udžbenike
- Istorija psihologije, Društvo psihologa Srbije, pristupljeno link 31.10.2020.
- Pavlović-Breneselović, D. (2010). Dobrobit deteta u programu naspam programa za dobrobit, Nastava i vaspitanje,vol. 59, br. 2, str. 251-263.
RethinkingPedagogy 
Leave a Reply