Zašto pedagoško savetovanje?

Smatram da imam dara da budem pedagog… Ono što nemam – nemam strpljenje. Ne znam da li bih umela nekog sukcesivno da dovedem do onog do čega želim. Suviše sam sugestivna a mislim da ne sme to da ide iz mene nego iz druge osobe, šta god da je… A ti da ga navedeš da dođe do njegove suštine.
Nataša Ninković, glumica

Ovako je glumica Nataša Ninković u emisiji Šta sam tebi&Ko sam sebi, odgovorila na pitanje da li bi mogla da bude pedagog, pedagoškinja. Ne znam da li bih bolje mogla da objasnim suštinu pedagoškog delovanja svih onih koji učestvuju u vaspitno-obrazovnom procesu i suštinu rada pedagoga kao stručnog profila u školi. Pomoći učenicima da pronađu sopstvenu suštinu.

Na savetodavni i pojačan vaspitni rad kod pedagoga učenici srednje škole dolaze uglavnom kada imaju neki problem u učenju. Ja više volim da ga zovem razgovorom, jer iz perspektive učenika on to i jeste – razgovor, možda razumevanje, podrška. Problem u učenju se javlja kada učenik ima poteškoće u postizanju bilo akademskih (vezanih za predmetni sadržaj), bilo socioemocionalnih ciljeva (pogrešne interpretacije u odnosima sa vršnjacima i odraslima, zastoji u komunikaciji i unutrašnji ili spoljašnji konflikti). Ciljevi povezani sa emocionalnim i socijalnim funkcionisanjem je teže obraditi jer se lični ciljevi učenika često ne poklapaju sa onim spoljašnjim (porodičnim, vršnjačkim ili širim društvenim) koji se od njih očekuju. A u procesu savetodavnog rada treba biti svestan postojanja i uvažavanja svih. Ovi problemi u učenju (a pedagozi ih tako posmatraju – ne kao dijagnostičke kategorije, već kao greške u učenju koje je moguće otkloniti) se različito manifestuju u ponašanju, mišljenju i stavovima učenika.

Osnova savetovanja pedagoga se zato sastoji u transformaciji određene situacije u problem učenja i davanju odgovora na pitanje šta je potrebno da učenik nauči kako bi određen problem prevazišao? Da nešto osvesti, ponovo interpretira, razume, zauzme drugu perpektivu, prihvati greške, preuzme inicijativu, argumentuje stav? Šta u svom iskustvu učenik nije uspeo da savlada, koju vrstu podrške učenik traži i koja mu je potrebna? Na koje to pitanje učenik ne uspeva da pronađe odgovor?

Ilustracija:Pixabay

Teško je odrediti granicu između pedagoškog (perpektiva učenja) i psihološkog savetovanja (perspektiva simptoma, dijagnoze i lečenja). Za razliku od savetovanja koji psiholozi i drugi profili obavljaju u oblasti medicine (psihoterapija, kliničko savetovanje), savetovanje u oblasti obrazovanja treba da odgovori na potrebe šire populacije učenika i roditelja onda kada se suočavaju sa “krizom”, koja kao normalna pojava prati različite faze odrastanja. Različite kategorije koje se koriste da bi se opisalo ponašanje učenika se posmatraju kao opisne kategorije, a ne kao indikatori simptoma i dijagnostičke kategorije (osim ako nisu nastale kao rezultat primene nekog psihodijagnostičkog instrumenta). U tom smislu, terminologija koja se koristi u obrazovanju da bi se opisala pojedina ponašanja učenika, nema isto značenje kao u medicini, iako može upućivati na sličan referentni okvir (odstupanje, “nešto nije u redu”, problem)

Sa druge strane, ako krenemo od teze da je suština pedagoškog savetovanja pomoći da učenik pronađe sopstvenu suštinu koja je drugačija za svakog od nas, videćemo da postoje dodirne tačne savetovanja sa svim onim “vaspitnim razgovorima” koji odrasli vode sa decom ili učenicima nastojeći da naprave promenu. Iz takve perpektive, možemo reći da i učitelji, nastavnici i profesori kroz predmetne sadržaje, deluju vaspitno i pedagoški. Koliko su i da li su različiti vaspitni modeli optimalni u kontekstu različitih učenika, ostaje predmet promišljanja pedagogije kao nauke i pedagoga kao stručnog saradnika u školi (o obaveznosti postojanja i razvijanja vaspitnog u školi, a koja proističe iz prirode obrazovno-vaspitne delatnosti, pročitajte u tekstu Pedagogija i antipedagogija).

Važno je naglasiti da se pedagoško savetovanje kao forma vaspitnog sredstva (znači u kontekstu obrazovanja) zasniva na principu samoučenja – procesa u kome odrasli pomažu učeniku da ovlada veštinama ili stvori mehanizme podrške kako bi učenik sam rešio problem. Naglasak je na (samo)učenju i ovladavanju onim što do tada nije postojalo u iskustvu učenika, a da bi učenik mogao dalje da uči, raste i razvija se.

Reference:

O.Hehler, (2013). Pedagoško savetovanje. Beograd: Eduka

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s