Za savremenu pedagošku misao već samo formulisanje teme predstavalja izazov.Ona se ne tiče onog filozofičnog u pedagogiji, već pedagogije koja je u svojoj celini definisana kao filozofična.
Marian Hajtger, Filozofska pedagogija (P.Kozlovski:Vodič kroz filozofiju)
Pedagogija se kao nauka o vaspitanju u 19. veku odvojila od filozofije i postala samostalna nauka sa zadatkom da opiše vaspitanje kao činjenicu kulture. Iako sa diskontinuitetima1, do današnjih dana uspela je zadržala izvornu filozofsku orijentisanost, promišljajući pre svega pitanja svrhe i suštine ličnosti deteta i čoveka, operacionalizovanih kroz principe i “vrhovne vrednosti” koji vode proces formiranja ličnosti deteta i mladih1. O pedagogiji se kao nauci često govori kao o filozofiji obrazovanja koja promišlja konceptualne, filozofske, teorijske i metodološke osnove koje uobličavaju praktično vaspitno delovanje i postupanje.
Filozofska pedagogija danas može da se shvati samo kao teorija subjekta, u kome je subjekt sam sebi svrha, uslov mogućnosti istinitog mišljenja i utemeljivač sopstvenog vrednosnog sistema.
Marian Hajtger, Filozofska pedagogija (P.Kozlovski:Vodič kroz filozofiju)
ŠTA JE VASPITANJE?
Vaspitanje je “preoblikovanje duše” (Hegel, Filozofija duha).
Delatnost kojom se konstituiše čovek da bi dobio pravi oblik (Herbart).
Osnovni predmet proučavanja pedagogija jeste vaspitanje kao proces. Vaspitanje se definiše kao očovečenje, proces nastanka čoveka kao individualnog i društvenog bića; ukupnost svih uticaja i aktivnosti onih koji vaspitavaju (društvo, porodica, pojedinac). Ideal o tome kakav neko može da bude (ili treba da bude) jeste vaspitni ideal savršene ličnosti i krajnjeg cilja u vaspitno-obrazovnom radu. On vodi pedagošku delatnosti i ukazuje na metode, oblike i pristupe u radu kojima se tom cilju možemo približavati.
Ovaj proces uslovljen je samom prirodom deteta i čoveka kao ljudskog bića. Aristotel je čoveka smatrao da je zoon politicon logon (osoba predodređena da živi u zajednici, dok termin koji je skovan u okviru pedagoške antropologije, “animal educandum” ukazuje da je dete biće koje mora da uči i da se vaspitava, biće kome je potrebno vaspitanje da bi razvilo sve karakteristike čoveka.
“Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga, a povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko, biti čovek.”
Ivo Andrić
Citat Ive Andriće zapravo govori o tome – formiranju/učenju zrelosti i odgovornosti koju nismo tražili, volje koju nismo imati, postupaka koje nismo razumeli, pritisaka koje nismo birali. Ukratko vaspitanje i obrazovanje, a da bismo mogli da nosimo identitet, da budemo, postanemo i ostanemo LJUDI.
Ivo Andrić u svom citatu lepo opisuje složenost postajanja i trajanja čoveka kao individualnog i društvenog bića. Proces nastanka, često neuhvatljiv i nemerljiv, je predmet proučavanja pedagogije kao nauke. Vaspitanje i obrazovanje, kao duboko lično pitanje svrhe i smisla života svakog pojedinca, i vaspitanje i obrazovanje kao značajno društveno pitanje, jesu centralna pitanja pedagogije kao nauke.
Pedagogija kao filozofija obrazovanja
Začetnik pedagogije kao nauke, J.F.Herbart, filozof i student pravnih nauka, je o pedagogiji govorio kao o praktičnoj filozofiji smatrajući da ona kao nauka treba da da naučno obrazloženje praktičnog pedagoškog delovanja. Nepoverljiv prema pukom iskustvu u vrednovanju pojedinačnih koncepcija vaspitanja, smatrao je da su kritičnost i neprestano promišljanje načela, vrednosti i ciljeva, ono što treba da vodi praktično pedagoško delovanje i daje mu smisao.
Upravo zato je promišljanje vrednosti, etičkih principa i načela koja se kriju iza obrazovnih i vaspitnih postupaka, iza programa, kurikuluma, iza metoda i sadržaja, a koja zapravo određuju njihovu suštinu, ono što određuje predmet pedagogije kao nauke. Strategije podučavanja i učenja, metode, tehnike i oblici rada, sredstva i pristupi, a da bi dete – učenik nešto razumelo, primenilo, stvorilo i koristilo (naučilo), jesu područja praktične pedagogije koju razvijaju svi oni koji rade u obrazovanju kao vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori. Pored filozofije, drugi stub na kome Herbart zasniva pedagošku delatnost jeste psihologija, smatrajući je za osnovom onog dela pedagogije koja se bavi metodama praktičnog rada i koja je okrenuta ka praksi.
1 Istorijski razvoj pedagogije kao naučne discipline pokazuje da je ona preuzimala mnoge identitete – tokom prve polovine XX veka uglavnom psihološki, od kraja šezdesetih godina sociološki (Vujisić-Živković, 2009).
Literatura:
Vujisić-Živković, N. Proces disciplinarizacije u polju pedagoškog istraživanja i obrazovanja, drugi deo – savremeni razvoj pedagogije kao univerzitetske discipline, Pedagogija, 2009, 64, 1, 42-59.
Kozloski, P. Vodic kroz filozofiju; Beograd 2003.https://bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/predmeti/books/Peter_Kozlovski-Vodic_kroz_filozofiju.pdf