Pedagogija – filozofija obrazovanja

U filmu “A Dangerous Method” prikazana je scena u kojoj Sabina, Jungova učenica, objašnjava Jungovu želju da pronađe put ka napred – da kaže pacijentu ne samo zašto je takav kakav je, već i da im pokaže, pomogne da otkriju i šta bi mogli i želeli da postanu. Frojd na to odgovara:

Playing God, in other words. We have no right to do that. The world is as it is: understanding and accepting that is the way to psychic health. What good can we do if our aim is simply to replace one delusion with another?

A Dangerous Method, screenplay

Igramo li se Boga? Vaspitanje se definiše kao očovečenje, proces nastanka čoveka kao individualnog i društvenog bića; ukupnost svih uticaja i aktivnosti onih koji vaspitavaju (društvo, porodica, pojedinac). Ideal o tome kakav neko može da bude jeste vaspitni ideal savršene ličnosti i krajnjeg cilja u vaspitno-obrazovnom procesu. On vodi pedagošku delatnosti i ukazuje na metode, oblike i pristupe u radu kojima se tom cilju možemo približavati (nikada zapravo dostići). Međutim, ako nam je suđeno ono što ne može biti drugačije, da li je vaspitanje kao socijalno delovanje precenjeno? Da li je vaspitanje – ličnost onakva kakva bi mogla i trebala da bude zaista deluzija? Ako nije, da li vaspitanje (kao socijalni uticaj) prethodi čoveku onakvim kakav mora biti ili je njime uslovljeno?

“Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga, a povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko, biti čovek.”

Ivo Andrić

Citat Ive Andrića prikazuje svu složenost postajanja i trajanja čoveka kao individualnog i društvenog bića. Proces nastanka, često neuhvatljiv i nemerljiv, je predmet proučavanja pedagogije kao nauke. Vaspitanje i obrazovanje, kao duboko lično pitanje svrhe i smisla života svakog pojedinca, i vaspitanje i obrazovanje kao značajno društveno pitanje, jesu centralna pitanja pedagogije kao nauke.

Pedagogija se kao nauka o vaspitanju u 19.veku odvojila od filozofije i postala samostalna nauka sa zadatkom da opiše vaspitanje kao činjenicu kulture. Dovoljno otvorena do današnjih dana zadržala je izvornu teleološku i filozofsku orijentisanost, promišljajući pre svega pitanja svrhe i suštine, principa i “vrhovnih vrednosti” u procesa vaspitanja i formiranju ličnosti deteta i mladih.

Vaspitanje je “preoblikovanje duše” (Hegel, Filozofija duha)

Delatnost kojom se konstituiše čovek da bi dobio pravi oblik (Herbart).

Začetnik pedagogije kao nauke, J.F.Herbart, filozof i student pravnih nauka, je o pedagogiji govorio kao o praktičnoj filozofiji smatrajući da ona kao nauka treba da da naučno obrazloženje praktičnog pedagoškog delovanja. Nepoverljiv prema pukom iskustvu u vrednovanju pojedinačnih koncepcija vaspitanja, smatrao je da su kritičnost i neprestano promišljanje načela, vrednosti i ciljeva, ono što treba da vodi praktično pedagoško delovanje i daje mu smisao.

Upravo zato je promišljanje vrednosti, etičkih principa i načela koja se kriju iza obrazovnih i vaspitnih postupaka, iza programa, kurikuluma, iza metoda i sadržaja, a koja zapravo određuju njihovu suštinu, ono što određuje predmet pedagogije kao nauke. Strategije podučavanja i učenja, metode, tehnike i oblici rada, sredstva i pristupi, a da bi dete – učenik nešto razumelo, primenilo, stvorilo i koristilo (naučilo), jesu područja praktične pedagogije koju razvijaju svi oni koji rade u obrazovanju kao vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori. Pored filozofije, drugi stub na kome Herbart zasniva pedagošku delatnost jeste psihologija, smatrajući je za osnovom onog dela pedagogije koja se bavi metodama praktičnog rada i koja je okrenuta ka praksi.

Šta određuje karakter pedagogije kao nauke?

  • razmatranje ciljeva, vrednosti, principa i ideala koji vode vaspitno-obrazovni proces. Društvena uslovljenost (ponekad i determinisanost) znači da je pedagogija uvek počivala na razmatranju širih društvenih, kulturno-vrednosnih sistema, uticaja i načina na koji su društvo i kultura davali potporu da pojedinac pronađe svoj smisao i svrhu.
  • humanistički karakter pedagogije odnosi se na postizanje individualne dobrobiti kao konačne svrhe i cilja obrazovanja i vaspitanja, bez obzira što je odgovor na to šta je individualna dobrobit u različitim vremenima, kulturama bio različito kreiran i definisan na različitim uzrastima
  • usklađivanja individualnih i društvenih ciljeva (čovek kao jedinstveno biće i kao deo zajednice)
  • učešće učenika u procesu osmišljavanja sopstvenog iskustva i učenja (odgovornost i autonomija)

Može se reći da je karakter pedagogije kao nauke određen terminom skovanim u okvirima pedagoške antropologije. Dete je “animal educandum”, biće koje mora da uči i da se vaspitava, biće kome je potrebno vaspitanje da bi razvilo sve karakteristike čoveka. Citat sa početka teksta zapravo govori o tome – formiranju/učenju zrelosti i odgovornosti koju nismo tražili, volje koju nismo imati, postupaka koje nismo razumeli, pritisaka koje nismo birali. Ukratko vaspitanje i obrazovanje, a da bismo mogli da nosimo identitet, da budemo, postanemo i ostanemo LJUDI (ČOVEK).