Čija je ovo pesma – pitanje identiteta

identitet

Čija je pesma? – naziv je dokumentarnog filma koji ispituje poreklo jedne od najpoznatijih i najomiljenijih narodnih pesama – Ruse kose curo imaš.

Na večeri u Istanbulu srela su se 5 prijatelja iz različitih zemalja – Grčke, Srbije, Makedonije, Turske i Bugarske. Kada su čuli pesmu, koja je u Srbiji poznala kao pesma Ruse kose curo imaš, svi prijatelji za stolom su počeli da je pevuše na svom jeziku i da tvrde da pripada njihovom izvornom kulturnom nasleđu. I autorka filma, poreklom Bugarka, se jasno seća ove pesme iz detinjstva, zbog čega je i krenula putem sedam zemalja kako bi pronašla odgovor na pitanje Čija je pesma. U svakoj od njih, dobila je isti odgovor – Naša je.

Muzikolog, Dragan Mlađenović je u intervjuu za dnevni list, Politiku, objasnio da su melodiju pesme Ruse kose curo imaš doneli vranjanski momci koji su učestvovali u Krimskom turskom-ruskom ratu tokom 60-tih godina 19.veka. Pesma se prvi put začula u Carigradu po okončanju rata 1856. godine, da bi se kasnije proširila na druge zemlje. I od tada ona čini deo kulturnog nasleđa svih zemalja koje su je do danas sačuvale.

Pitanje identiteta – ja i ti, mi i oni?

Svaki narod na određenom geografskom prostoru stvara svoj kolektivni identitet kroz kulturne tvorevine koje simbolizuju vrednosti i etičke principe koje društvo smatra vrednim i poželjnim. Simboli i značenja koji se manifestuju u različitim oblicima kulturnog i narodnog stvaralaštva – prozi i poeziji, bajkama i mitovima, ritualima i običajima, muzici i pesmi, slikarstvu i umetnosti predstavljaju deo zajedničkog govora koji jednu zajednicu (društvo) čini homogenom celinom. Kolektivne predstave se kroz obrazovenje prenose na individue i one postaju (utisnute, mapirane, uslovljene, programirane) deo ličnog identiteta. Međutim, ličnost kao “objekat” ili proizvod različitih uticaja (porodičnih, školskih, subkulturnih…), postaje izvor za nove kolektivne predstave i kulturno stvaralaštvo.

Potreba da pripadamo određenoj grupi i potreba da istovremeno budemo jedinstveni i različiti, čini da naš lični i kolektivni identitet budu međusobno povezani i međuzavisni. Upravo zato je pitanje Čija je ovo pesma – pitanje koje svako od učesnika na filmu vrlo lično shvata. I ne greši u tome.

Međutim, ima li prostora da svako od nas i njih (u drugim zemljama) prihvati odgovor “naša je“? Muzika, sevdalinka, dimije, rakija? Opet ću citirati Junga i pozvati se na kolektivno nesvesno koje nam ukazuje na sličnosti, univerzalnst potreba čoveka kao ljudskog bića – da se raduje, tuguje, igra se i moli. Čoveka kao pripadnika jedne civilizacije, jednog čovečanstva. I jedne spoznaje – da smo svi deo jedne celine.

Lice koje daje iza tog (bosanskog, srbijanskog, makedonskog) melosa, jedno lice cijelog naroda, kao jedne jedine duševne ličnosti jeste lice patnika. Nigde nam to jedno duševno lice našeg naroda ne izlazi tako jasno i raskriveno pred oči i nigde ne progovara taj narod tek jednim i svojim načinom kao u toj svojoj pesmi.

Psiha Jugoslovenske melanhonije, V.Dvorniković

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s