Reforma obrazovanja

Nastavnica matematike iz srednje škole u koju je išao jedan od najpoznatijih tekstopisaca i autora, Djordje Balašević, čuva vežbanku u kojoj je Dordje Balašević, kao tadašnji đak umesto zadataka napisao stihove¹. U jednom od intervjua Djordje Balašević je podelio detalj iz njegove biografije: rekao da je izbačen iz gimnazije, jer je nakon napravljenih 80 neopravdanih izostanaka i dobijanja druge šanse da ne bude izbačen, opet izostao iz škole jer se odigravala tako važna utakmica Vojvodina Proleter. U različitim intervjuima Balašević govori o tome da nije bio baš najboljji i pohvalni đak….

Problem s školom, jeste što nastavnik nema slobodu i autonomiju da odvede decu na utakmicu umesto časa, što nastavnik fizike ne razvija svoju pedagošku praksu tako da utakmicu koristi kako bi deci prikazao kretanje atoma i molekula i što nastavnik matematike ne može da koristi utakmicu da bi objasnio teoriju verovatnoće i verovatnoću da Vojvodina pobedii Proleter sa 3:0 koliko je tada bio rezutat. Problem sa školom je što nastavnik srpskog ne koristi biografiju igrača fubalera da sa učenicima obradi formu biografije i autobiografije kao književne forme, niti što učenik na času srpskog ne može da predstavi tu biografiju.

Namerno kažem da nastavnik više nema slobodu, da škola više nije slobodna jer joj se nameće birokratija i administracija koje nikakav efekat nemaju (ni za učenike, ni za nastavnike, ni za upravu). Problem sa školskim sistemom u Srbiji jeste što je škola odavno postala odvojena od života dece i porodica i realnog konteksta (ne svojom krivicom). Paradoksalno, jedna od njenih osnovnih funkcija kao sistema i instutucije jeste da spremi učenike za taj život.

Ne mogu tačno da objasnim šta ne valja u našem školskom i obrazovnom sistemu, jer je i pored svih manjkavosti uspeo da iznedri jednog Balaševića, neke od najvećih svetskih i “lokalnih” umova koji rešavaju “svetske” i svakodnevne probleme običnog čoveka čineći svet boljim mestom za život.

I ne mogu tačno da odredim šta ne valja u našem školskom sistemu u kome nastavnik čuva vežbanku jednog učenika, u kome učitelj daje učeniku novac za užinu, u kome nastavnik ostaje da predaje i pored smanjenja plate, a nakon što je plasirao učenika na republičko takmičenje… Primera je verovatno mnogo…

Pitam se, na čijim leđima se školski sistem održava? I ko ga zapravo ruši?

Reforma obrazovanja

“Српски просветни радници добро уочавају тзв. реформски парадокс: док, с једне стране, већ више од 20 година из нашег образовног система одлазе у свет десетине хиљада младих људи и одлично се уклапају уобразовне системе других земаља„, с друге стране, „сада када ми треба да се и формално и суштински приближимо том свету и Европској унији, наш образовни систем одједном не ваља и треба га уништити.“

Овакав парадокс може се разумети само ако имамо у виду постојање два функционално различита сектора у систему обуке и социјализацијеу савременом капитализму. „Систем образовања је подељен на два сектора у којима се припремају људи начелно различитих социјалнихтипова. У једном од тих сектора припрема се замена за елиту која влада друштвом, а у другом – маса којом се управља. Први сектор је углавном приватни, други – државни. Први је намењен деци виших слојева и оном делу средњих слојева који је у стању да плати скупо школовање, те који има личне везе и привилегије. У првом сектору младим људима се усађују свест и амбиције будућих управљача, господара, вођа и учитељадруштва. У другом се припрема радна снага за предузећа и установе.Овде се људима не пружа знање, већ радна вештина. Њихове амбиције се вештачки снижавају. У ствари, овде се припрема огромна маса људи који умеју да раде, али који су необразовани, идеолошки обрађени и изманипулисани.“

Реформа образовања у Србији и транснационалне структуре, С. Антонић