Vaspitanje dece

Vaspitanje dece kao pojava je uvek više bilo povezano sa kulturom i društvenim normama određene zajednice nego što je bilo stvar čisto psiholoških metoda vaspitanja. Metode su pokazivale put, da, ali su ciljevi vaspitanja bili društveno uslovljeni i relevantni za onu zajednicu u kojoj se vaspitanje kao pojava odvijalo. Šta želimo vaspitanjem da postignemo – ličnost sa kakvim osobinama – u biti je duboko filozofsko pitanje povezano sa ciljevima i etikom.

Danas, čini se da se taj proces obrnuo. Roditelji se usmeravaju ka traženju idealnog recepta u stvaranju savršenog deteta, dok se sam odgovor na pitanje savršenstva kao etičke vrednosti (filozofija) ni ne postavlja. Štaviše i kada se postavlja pitanje vaspitnih ideala i ciljeva, ono se svodi na pitanje psihološkh i razvojnih potreba koje su svakako važne, ali ne i presudne u vaspitanju.

Nastojeći da se napravi “objektivno” čisto vaspitanje, traže se recepti koji se mogu koristiti nad bilo kojim detetom, bez obzira na kontekst njegovog odrastanja. Namerno koristim reči objektivno i nad detetom, jer čini se, dete raste u vakumu i jedan metod odgovara svima. Čini se da se danas poriče činjenica da je ličnost presek različitih iskustava nastalih u okviuru različitih sistema – porodičnog, školskog, kulturnog, subkulturnog..Čini se da se danas ti sistemi ignorišu ili taviše proglašavaju pogrešnim zarad reči “eksperata” kao vrednije. Čini se da danas, detetovi “značajni odrasli” ukidaju – njegovi roditelji, bake, deke, stričevi, tetke i ujaci, komišije. odjednom ne znaju ništa. Cela detetova uža i šira zajednica je izbrisana pod velom onoga što zovemo naučnim dostignućima često samo jedne nauke i dominantne paradigme. Sve što odstupa od tog pravila se proglašava pogrešnim. Roditelji, bake, deke, tetke .i svi ostali odjednom ništa ne znaju i nikakva prava u vaspitanju deteta nemaju. Jer nauka zna bolje.

Kome pripada vaspitanje deteta?

U vremenu u kome se teži uniformnosti i unifikaciji svega, nije ni čudo što smatramo da postoji samo jedan pravi način i jedan put u vaspitanju i obrazovanju deteta.

Ideal ličnosti kakva treba da bude, kreira se u određenom porodičnom sistemu pod uticajem šireg društvenog sistema. I uopšte svih subsistema kojima porodica pripada – religijskog, kulturnog, formalnog i neformalnog. Kvalitet određenog vaspitnog sistema se u tom smislu ne može porediti sa aspekta razvojno-psiholoških normi, već sa aspekta vrednosti, vrednosnog sistema i konteksta odrastanja deteta. Kontekst odrastanja koji je oblikovan kulturom porodice.

Kada kažem kultura porodice, ne mislim na poruke poput “Prstima se ne jede”, “Budi dobar i pokupi igračke”, već mislim na celokupni sistem funkcionisanja porodice – običaje, rituale, norme i pravila poput navedenih, ali i načine prevazilaženja problema, načine na koji se porodica šali, način na koji porodica posmatra svet i sebe u svetu.

Vaspitanje dece – za danas

Svako ko je nekada bio u kontaktu sa detetom, rećiće kako su puna energije i kako su nekako “živa”. Svako dečije pitanje je živo, nema foliranja – deca su u potpunosti prisutna u svakom trenutku i svaki trenutak je važan. Pitanje se postavlja da bi se dobio odgovor, igra se sa određeno igračkom jer to tako prija. Svaka situacija je prilika za učenje.

Ako su odrasli ovoga svesni, znaće da da stvore različite situacije učenja i iskustva koja će deci biti važna i relevantna. Savršenstvo svakog trenutka i potpuna budnost koja odraslima tako teško pada.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Website Built with WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: