Deca i mediji

Koliki zapravo uticaj na decu, mlade i odrasle ima ono što gledamo, ono što slušamo i kao matricu ponavljamo? Kako na kulturu (ličnu kulturnu misli ili osećanja, ili kolektivnu) utiče sadržaj različitih medija? I da li su svi formati medija namenjeni prilagođeni i deci po pitanju svog sadržaja i poruka koje šalju?

Tokom godina, istraživanja uloge i uticaja medija naročito je postalo značajno sa aspekta najranjivije i za društvo najvažnije socijalne grupe – dece i mladih. U jednom od prvih radova posvećenoj ovoj temi, 1941.godine je publikovan rad o uticaju radio programa na dobrobit i mentalni život dece uzrasta od 6 do 16 godina u Americi. Kao i danas, mišljenja i zaključci kako javnog mnjenja, tako i stručne javnosti o uticaju radija da decu i mlade su bili različiti. Od pozitivnih mišljenja, u kojima se isticalo da bi svaki dom trebao da ima radio zbog njegove edukativne svrhe, do onih u kojima je naglašavan loš uticaj radija na privatnost i intimnost ljudi, porodičnu komunikaciju i vršnjačku interakciju i mnoge oblasti razvoja kod dece, poput govora.³

Istraživanja o preferencijama najmlađih slušalaca u Americi tokom 1930tih i 1940tih godina su pokazivala da više od 90% dece i mladih uživa u slušanju radija. Pokazalo se da drame, krimi reportaže, izveštaji sa realnih mesta zločina (GangBusters) čini najveći deo sadržaja koji mladi slušaju. Stručnjaci u tome nisu videli ništa loše, jer se smatralo, u okvirima tada dominantne psihoanalitičke paradigme, da drama i trileri pružaju jednu vrstu “katarze” za agresivne i nagonske impulse dece i mladih. Izveštaji o smanjenu stope suđenja delinkventnim maloletnicima su se povezivali sa emocionalnim pražnjenjem i katarzičnim efektima koje su agresivni sadržaji na radiju pružali deci i mladima kao slušaocima. Malo je bilo onih koji su tokom perioda emitovanja takvih programa ukazivali na moguće opasnosti – da bi deca agresivne scene mogli da tumače kao poželje, lake i atraktivne,³ te da takve obrasce ponašanja i sami počnu da “isprobavaju”.

Produkcijske kuće su odgovarale na kritike upućene programskima sadržajima i vremenu emitovanja pozivajući se na milionski auditorijum i vernu publiku. Negativni efekti na individualno funkcionisanje dece poput noćnih mora, strahova ili anksioznosti su često bili pripisivani nestabilnosti porodice ili osetljivosti pojedinačnog deteta.³

Sa slobodnijim publikovanjem radova o negativnim posledicama radio-drama i sa promenom dominantnog naučnog diskursa oko 1960.godine i mišljenje javnog mnjenja i stručne javnosti su počela da se menjaju – nasilni programi mogu štetiti deci i doprineti javljanju i širenju nasilnih obrazaca ponašanja.³

Negativan uticaj medija na decu i mlade

Kontraverze koje su postojale u Americi sredinom prošlog veka su neke koje i danas postoje onda kada se razmatra uticaj pojedinih radio ili tv programa, sadržaja štampanih ili digitalnih medija, socijalnih medija, društvenh mreža i interneta uopšte. Kao i tada, i sada su mišljenja o uticaju tehnologije na odrastanje i razvoj dece različita, često međusobno suprotstavljena i određena interesima različitih strana. Traženje adekvatnog pedagoškog pristupa (dozvoliti, a ograničiti) u tom smislu je uvek bilo izazovno za porodicu i sve one koji profesionalno rade sa decom.

Prema prikazima studija slučaja sa Kliničkog odeljenja za decu i adolescente Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, publikovanim u radu Moderno doba – opasnost za decu, izazov za roditelje, štetne posledice po mentalno zdravlje poput anksioznosti, povlačenja, samopovređivanja, socijalne izolacije itd. se javljaju nakon izloženosti deteta određenom sadržaju, bez obzira na uzrast i porodične prilike u kojima dece odrasta. Igrice poput Istina ili izazov, Plavi kit, Petak trinaesti, a koje mogu da igraju svi ili većina članova određene vršnjačke grupe, promovišu i pozivaju decu na agresivne postupke, krađe, učestvovanja u verbalnim ili fizičkim sukobima. Često se i svi sistemi podrške koje dete ima u realnom svetu – roditelji, bitni odrasli, nastavnici, vršnjaci u virtuelnom svetu predstavljaju kao preteći. Odbijanje da dete uradi zadatak u igrici ne nosi samo posledice u virtuelnom prostoru (npr. ne prelazi se na sledeći nivo igre, nema dodatnih bodova ili zadataka), već i u realnosti gde se osoba isključuje iz vršnjačke grupe kojoj je pripadala kao “gubitnik u igri”. Najčešće uznemirujuć sadržaj zadatka kao i posledice njegovog (ne)ispunjavanja, postaju okidač za promene kako na individualnom planu (promene ponašanja i raspoloženja, javljanje strahova, nesigurnosti, anksioznosti, samopovređivanja i nemoć¹ ), tako i na socijalnom planu (smanjena porodična komunikacija, vršnjačka interakcija i izolacija) i utiču na celokupno funkcionisanje ličnosti deteta.

Ovakvi i slične studije pokazuju da deca ne uspevaju uvek da na adekvatan način interpertiraju ono što im se nudi kao publici i čemu su namerno ili nenamerno izloženi. Kao i nekada i danas se pre svega poziva na odgovornost onih koji emituju određene programske sadržaje (medijske kuće), pre svega u smislu promišljanja mogućih posledica koje određen sadržaj ili materijal može imati na decu i mlade. Sa druge strane, odgovornost i samoodgovornost onih ka kojima se emituje određeni sadržaj, podrazumeva da porodica i bitni odrasli u odrastanju deteta budu medijator između tehnologije i deteta. Problem nikada nije tehnologija sama po sebi, već poruka koju ona sa sobom šalje i način na koji se koristi. Način na koji odrasli koriste medije i način na koji pomažu detetu da interpretira svet oko sebe u velikoj meri utiče na način na koji će dete koristiti medije i tehnologiju. Tehnologija se kao deo konteksa življenja, deci i mladima mora na adekvatan način predstaviti i deca se moraju uvesti u taj svet tako da on za njih bude siguran i bezbedan.

Uticaj medija na društvo – Mediji u Srbiji (Radio) 1930-tih

Zanimljiv je podatak naročito ako napravimo poređenje sa iskustvom iz Amerike, da je u periodu od 1929. godine do 1940. godine u Kraljevini Jugoslaviji postala vrlo razvijena svest o uticaju koji bi određeni radijski programski sadržaji mogli da imaju na decu, mlade i odrasle.

U programima radio stanica biće u prvom redu zastupljena muzika, i to: nacionalna i slovenska, zatim ona strana koja će pravilno i zdravo razvijati muzički ukus“

Pravilnik o emisionim programima radio-stanica u Kraljevini Jugoslaviji, 1933. godina, citat iz stručnog rada⁵

Na osnovu analize radijskog programa koji je Radio Beograd periodično objavljivao, urađena je analiza 590 brojeva časopisa koji su izlazili između 1929-1940.godine.⁵ U istraživanju koje je za cilj imalo utvrđivanje vaspitno-obrazovnih funkcija radija, navodi se da je ukupno 61% emitovanog sadržaja imalo vaspitno-obrazovni karakter. Muzičko-zabavni sadržaji su činili 69% , dok su govorni sadržaji činili 31% ukupnog formata. Od ukupnog broja govornog sadržaja, 1/3 sadržaja je bila namenjena deci i mladima, iako su i drugi sadržaji imali izražen vaspitno-obrazovni, odnosno kulturni karakter.⁵

Od dobrih ćeš se dobru naučiti, ako li se među zle pomešaš izgubićeš i ono što imaš uma ….

Dositej Obradović (1739 – 1811), prvi ministar prosvete

U istraživanju se navodi da su govorni program su činili tematski raznovrsne kategorije:

1. predavanja (o zdravlju, kulturi, umetnosti, književnosti, istoriji, turizmu, kulinarstvu, vaspitanju i obrazovanju dece)
2. nacionalni čas (ideološke i političke sadržine),
3. kultura-umetnost-književnost (čitanja poznatih dela, prenosi iz Narodnog pozorišta, monologa, novela, šetnje kroz Evropu, emisija za inostranstvo….),
4. prenosi unutar države (manifestacije, informativna, sportska, politička dešavanja, obeležavanje važnih datuma),
5. prenosi iz inostranstva (koncerti, opere, posete važnih državnika),
6. program za žene i domaćice (časovi kozmetike, časovi univerzitetski obrazovnih žena, časovi jezika)
7. program za decu i mlade je činio bajke i priče, koncerti učenika muzičke škole, Filips-dečije podne, čas gimnastike za decu, pesničko veče najmlađih, čas omladinske književnosti, interpretacioni čas, čas podmladka Crvenog krsta, štivo za decu i omladinski čas)

Iako u ovo istraživanje možemo metodološki sumnjati (kriterijumi kategorisanja nisu najjasniji, pa postoji mogućnost da jedna jedinica analize pripada većem broju kategorija), ne možemo, a da na osnovu sirovog materijala iz prethodnog pasusa, ne donesemo neke zaključke o uređivačkoj politici i praksi radijskog emitovanja, kao i pravcima u kojima su se oni razvijali. Poređenje različitih konteksa (SAD – Kraljevina Jugoslavija) upotrebe radija, kao i horizonalno poređenje gde smo bili, a gde smo sada, može nam pomoći da mapiramo buduće pravce razvoja upotrebe različitih tehnoloških inovacija.

Reference:

1. Burgund, I. A., Nikolić, S., & Brđović, H. (2019). Uticaj medija na decu iz perspektive nacionalne dečje linije. Psihijatrija danas, 51(1-2), 89-101
2. Ljubimirović, Lj.,Grujičić, I. (2019). The modern era: Danger to children, challenge for parents. Psihijatrija danas, 51(1-2), 89-101
3. Dennis PM. (1998). Chills and thrills: does radio harm our children? The controversy over program violence during the age of radio, Journal of the History of Behavioral science, vol.34/1, 33-50. https://onlinelibrary.wiley.com/doi/epdf/10.1002/%28SICI%291520-6696%28199824%2934%3A1%3C33%3A%3AAID-JHBS3%3E3.0.CO%3B2-K
4. Children in a digital world https://www.unicef.org/publications/files/SOWC_2017_ENG_WEB.pdf
5. Bjelić,B., Ilić-Rajković, A. (2019). Vaspitno-obrazovna funkcija radija u periodu od 1929.do 1940.godine u Kraljevini Jugoslaviji, Zbornik Odseka za pedagogiju, str. 71-92.