Nastava na daljinu…i duge staze

U okolnostima kada je nastava morala da se organizuje kao nastava na daljinu, podrška nastavnicima je stizala sa različitih strana – formalnih i zvaničnih organa Ministarstva prosvete, strukovnih udruženja, organa medicine, svih organa na nivou ustanove (pedagoško-psihološke službe, različitih timova, uprave škole) i različitih neformalih centara koji razvijaju delatnost obrazovanja dece i mladih u nekom obliku. Na hiljade saveta, preporuka, resursa za različite učesnike formalnog sistema obrazovanja. Sjajna podrška i brzo reagovanje, doza solidarnosti i humanosti.

Ipak, nisam mogla a da ne primetim paradoks celog procesa. Bez obzira na sve preporuke, savete, ček liste, literaturu i objašnjenja, nastavnici su ti koji su nosili i nose težinu celog procesa. Pored toga što je Ministarstvo odradilo odličan posao i veoma brzo organizovalo nastavu na daljinu (i rts platforma u tom smislu nije predmet analize), svaki nastavnik je sam stajao pred svakom pojedinačnom računarskom tehnologijom, platformom, alatom, izvorom i novom online zajednicom koju je gradio sa učenicima – 24 sata 7 dana u nedelji. Nekako mi se čini da to nastavnicima (i školi kao instituciji) nije dovoljno priznato, niti uvaženo.

Sa druge strane, zanimljivo je da se niko osvrnuo čak na pitanja širih pedagoških osnova (vrednosti, ciljeva i principa) na kojima treba da počiva upotreba tih tehnologija i uopšte sistem nastave na daljinu. Zapravo, osim jednog principa – kontinuiteta nastavnog plana i programa koji je iako za svaku pohvalu, na kraju doveo do preopterećenosti učenika i nastavnika. Kritika nije upućena samom principu, jer kontinuitet sadržaja jeste važan, ali se nekako čini da nije trebao da bude na prvom mestu… i jedini (na ovu temu možete pročitati zamiljiv tekst na Školegijumu).

Zašto pitanje online učenja i organizacije nastave na daljinu nije samo tehničko pitanje?

Učenje u digitalnom okruženju

Pitanje online učenja nije pitanje premeštanja klasične nastave u samo jedan nov virtuelni prostor, kako je navedeno u nekom od uputstava koja su prosleđena školama. To je pitanje koje suštinski menja sve postavke na kojima počiva klasičan razredno-predmetno časovni sistem – stroga vremenska i prostorna struktura časa, fizička prisutnost učenika i neposredna komunikacija naspram slobodne vremenske (učenik sami bira kada radi postavljen zadatak) i prostorne strukture online učenja (fizička udaljenost, različite platforme kao virtuelni prostor). Obaveznost nastave na daljinu u tom smislu se ne mora da se ogleda u obaveznosti vremena i prisutnosti, već na obaveznost izrade zadatka i aktivnog učešća u procesu učenja.

U klasičnoj nastavi nastavnik je taj koji pravi poređenja, bira literaturu, pokazuje značaje primere, pravi asocijacije, analizira i (zajedno sa učenicima) dolazi do zaključka, a kako bi učenici bolje savladali i razumeli određen sadržaj. U online okruženju, sve te aktivnosti su bar delom, prenesene na učenika. Umesto nastavnika, učenik priča priču – istražuje dostupne izvore, upoređuje, analizira, donosi zaključak. Nastavnik “samo” vodi taj proces i kroz povratne informacije usmerava rad učenika. Zato je na učeniku sada veći posao i otuda komentari o preopterećenosti učenika i većem obimu rada nego u klasičnoj nastavi.

Zbog većeg angažovanja i raznovrsnijih aktivnosti koje se očekuju od učenika, aktivnost učenika se organizuje oko jedne glavne teme, ključne aktivnosti. U globalnom planiranju nastave, Drugi svetski rat je tema koja se operacionalizuje kroz 4 nastavne jedinice. Referat o Drugom svetskom ratu, kao glavna aktivnost učenika, nastavniku će govoriti i da li je učenik prepoznao važne datume, političke i društvene okolnosti rata, posledice rata (a što može biti predmet učenja tokom pojedinačnih nastavnih jedinica). Aktivnosti učenika se odnose na kritički odabir relevantnih informacija i njihovo predstavljanje kroz referat, prezentaciju, audio ili video snimak, strip, infografiku i sl. U slučaju da pišu referat ili esej, učenici će morati da ovladaju principima organizacije teksta na određenoj platformi, principima navođenja literature i načina citiranja, umetanja fotografija u tekst i sl. U slučaju da učenici kreiraju infografiku, moraće da savladaju osnovne principe o vizuelizaciji podataka. U tom smislu, učenici da bi uradili jednu aktivnost kreiranu za učenje u online okruženju treba da izađu iz okvira jednog predmeta i rešenje potraže u kombinaciji onoga što znaju iz različitih predmeta i oblasti učenja (srpskog jezika, računarstva i informatike itd.). Da li su spremni za to, vreme će pokazati.

***

Zanimljivo pitanje za istraživače će biti kako je izgledala zajednica učenja učenika i nastavnika u online okruženju? Ko ju je činio – učenici kojih digitalnih kompetencija, nastavnici sa kojim veštinama 21.veka? Kako se definisalo učenje u tom okruženju? Kako je nastajalo znanje? Kako je tekao proces integracije različitih računarskih tehnologija u nastavu? Kako su računarske tehnologije menjale postojeće načine i obrasce ponašanja i komunikacije učenika i nastavnika? Da li su menjale?

Da je nastava na daljinu otkrila mane našeg školskog sistema, jeste. Da li je slikanje viberom zadatka, pa slanje nastavniku na procenu, dobar model nastave na daljinu (i da li se uopšte onda može smatrati online učenjem)? Koja je praktičnost različitih oblika stručnog usavršavanja, ako znamo da su u profesionalnim portolijima svih nastavnika? Šta nam navedeni primer govori o tehničkim i finansijskim mogućnostima nastavnika, šta o mogućnosti porodica učenika? Koliko porodica je moglo da priušti dobar i brz internet (i uopšte internet) ili telefon sa dobrom memorijom (i uopšte smart telefon) ili laptop (na ovu temu možete pročitati zanimljiv tekst na Školegijumu)?

Da li ćemo okolnosti u kojima smo se našli posmatrati kao priliku da nešto naučimo, nešto promenimo i preispitamo, možda kreiramo bolje obrazovne politike, ostaje na nama.