Da li postajemo ono što jesmo ili ono što želimo da budemo?

Praktična vaspitna delatnost se može predstaviti na kontinuumu na čijim se krajevima nalaze ličnost i individualni ciljevi sa jedne strane i društvo, zajednica, odnosno društveni ciljevi sa druge strane. Koji treba da imaju primat i koje treba razvijati i negovati, pitanja su koja su i danas aktuelna u okviru svakog porodičnog, školskog i uopšte šireg obrazovnog sistema, ali i ličnog sistema vrednosti u odraslom dobu (samoobrazovanje).

Različita društva i kulture su u različitim epohama različito pozicionirale odnos individualnih i društvenih ciljeva što je uslovilo javljanje različitih pedagoških koncepcija i različitih pravaca pedagoškog delovanja. Prema mišljenju B.Suhodolskog, poljskog pedagoga, različiti pedagoški pravci se mogu svrstati u dve grupe:

  • PEDAGOGIJA ESENCIJE obuhvata individualističke koncepcije vaspitanja i bavi se pitanjem individualiteta i toga kakav vaspitanik treba da bude.
  • PEDAGOGIJA EGZISTENCIJE obuhvata koncepcije u kojima se ističu društveni ciljevi i naglašavaju društvene uloge koje pojedinac treba da ispuni (socijalna pedagogija)

U istoriji pedagoške teorije i prakse, razvijanje izrazito individualističkih, odnosno društvenih koncepcija vaspitanja, nije dalo očekivane rezultate ni sa aspekta lične ni sa aspekta društvene dobrobiti. Fašistička pedagogija, kao ekstremni oblik socijalne pedagogije i kao ekstremno biologistička varijanta pedagogije je u osnovi razvijala nacionalno političko vaspitanje i ukidala svaki princip autonomije, slobode i individualiteta ličnosti, a da često sama osoba-vaspitanik svog konformizma nije ni bila svesna. Radila sam samo svoj posao….cela država kao da je bila pod čarolijom… rekla je u intervju za Guardian Brunhilda Pomsel, sekretarica Jozefa Gebelsa, ministra propagande fašističke Nemačke (intervju na srpskom jeziku). Ekstremno individualističke koncepcije vaspitanja su sa druge strane, prenaglašavale slobodu i individualnost i uticale na razvijanje različitih pristupa (npr.permisivni vaspitni stil) koji iako su se vodili humanističkim principima, često nisu doprinosili dobrobiti ličnosti u pogledu njene autonomije i samostalnosti.

Zver i čovek u čoveku

Aktuelnost pitanja da li postajemo ono što jesmo ili ono što treba da budemo uslovljena je prirodom čoveka kao bića koji nikada nije ili-ili, već je biće suprotnosti – razuma i srčanosti, biće nagona, ali i duhovnosti. Biće koje je jedinstvena i neponovljiva ličnost (individualitet), ali i biće koje je zoon politikon logon, životinja predodređena da živi u zajednici (društvenost), kako je Aristotel definisao.

Čovek kao nagonsko biće i čovek kao kulturno biće počeli su svoj hod kroz dugu predistoriju i za sada vrlo kratku istoriju, čini se paralelno. Jer ako je čovek, onakav kakav ga poznajemo, možda započeo svoje postojanje kao nagonsko biće time što se već rano počeo pitati i čudio smislu svog postojanja, takoreći trljajući oči da bi se konačno produbio za stvarnost, on je nepovratno zakoračio na put avanture traženja sebe i svoje kulture.

Psihoanaliza i kultura, V.Jerotić

U delu Zver i čovek u čoveku, prof. dr Irina Deretić, razmatra Platonovu sliku strukture ljudske duše koja pokazuje da čovek ima nešto zversko, moćno i razarajuće u sebi, što preti da sudarima i konflktima njegovu ličnost iznutra podeli i rastrgne. Ona takođe pokazuje da ima jedan drugi deo nas samih, za koji se samo čini da je tanak i slab, dok u stvari jedino on treba da vlada, jer je samo on (čovek u čoveku) u stanju da omogući harmonično funkcionisanje celine. Svoju funkciju upravljanja i usaglašavanja raznorodnih delova psihičkog, čovek u čoveku vrši tako što lava (metafora srčanosti) uzima za saveznika koji mu pomaže u pripitomljavanju i kroćenju zveri (nagoni). U suprotnom ako zmijoliko čudovište zavlada, čovekom zapravo ovladaju desktruktivne i razarajuće sile, ponosni lav se degradira u bestidnog majmuma, a čovek u čoveku (ljudskost, razum, deo duše kojim se uči) biva do te mere oslabljen da nije u stanju da vrši nijednu od svojih funkcija što dovodi po potpune haotizacije njegovog unutrašnjeg sveta. Uloga razuma se ne sastoji samo u tome da “koči” i “frustrira” zadovoljavanje nagona, već u tome da koči zadovoljenje onih nagona koji bi mogli da štete “dobrom” funkcionisanju kako našeg organizma tako i našeg unutrašnjeg života.1

Dijete treba da nauči da savladava svoje nagone. Dati mu slobodu da slijedi, bez restrikcije, sve svoje pobude, nemoguće je. Potrebno je, dakle, da vaspitanje inhibira, zabranjuje, sprečava, a ono je to uveliko činilo stalno. Ali, (psiho)analiza nas je naučila da upravo ovo gušenje nagona izaziva opasnost od bolesti neuroze. Vaspitanje treba, dakle, tražiti svoj put između Scile-prepuštanja da se čini i Haribde-zabrane, dakle frustracije. Ako zadatak nije apsolutno nerješiv, treba moći naći optimum za vaspitanje, kako bi ono moglo što više pomoći, a što manje štetiti. Radilo bi se o tome da se odluči gdje se može zabraniti, u kom momentu, i na koji način.3

Upravo zbog prirode čoveka kao ljudskog bića, pitanje vaspitanja i pedagoškog delovanja ne može da bude pitanje razvijanja samo individualnih (usmerenih na individualitet) ili samo socijalnih (društvenih ciljeva), već pitanje razvijanja i davanja podrške u procesu uravnoteženja, integrativnosti, dostizanje celovitosti identiteta.

Kako se ličnost ispoljava u okvirima koji su društveno dati, društvo određuje prostor tih okvira i brine se da su ti okviri dovoljno široki da omogućavaju ispoljavanje “čoveka u čoveku”, ali i dovoljno uski da zadrže zver na bezbednom odstojanju (i za pojedinca i za zajednicu). Ako se “čovek u čoveku” poredi sa zemljoradnikom koji na individualnom planu funkcionisanja, neguje i hrani pitome biljke, a divljima ne dopušta da rastu (Zver i čovek u čoveku, str.270), onda država (društvo, zajednica) stvara sistem koji deluje kao podrška razvoju određenog “dela” ličnosti, a samim tim i tipa društva. Sistem koji počiva na infrastrukturi (struktura, organizacija, zakonske norme, institucije) koja deluje kao faktor socijalizacije i identifikacije. Na primeru fašističke Nemačke možemo se zapitati kakvo je društvo ona želela i razvijala, i kakvu je podršku ličnost u skladu sa tim vrednostima dobijala? (više u tekstu Zašto se niste ubili)

Pedagoška delatnost počiva na širem vrednosnom okviru koji je uspostavljen u okviru određene društvene zajednice (porodice, školskog sistema, društva, kulture, države) i usmerava praktično vaspitno delovanje u tom pravcu. Zato su vrednosti, principi i ciljevi važni pojmovi kada se govori o pedagogiji kao teorijskoj nauci ili praktičnoj delatnosti. Upravo kroz lično i društveno promišljanje vrednosti i ciljeva operacionalizuju se odgovori na pitanje šta možemo, trebamo i želimo postati.

a to da razum upravlja životom neke ličnosti znači da ta ličnost na racionalan način, uz promišljanje razloga, dolazi do onih svrha ka kojima vredi težiti, a svoj život tako usmerava, oblikuje i strukturiše da to vodi ostvarenju tih svrha.1

Reference

  1. Deretić, I. Zver i čovek u čoveku,
  2. Jerotić, V. (1974):Psihoanaliza i kultura: Beograd: Beogradsko izdavačko grafički zavod
  3. J. Bevanda (2010): Frojd i pedagogija, Pedagogija 4/10. Pedagoški fakultet, Sombor. retirived from https://www.scribd.com/doc/180210870/Frojd-i-Pedagogija
  4. Wikipedia – Pedagogija https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0
  5. Wikipedia – Fašistička pedagogija https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A4%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s