Teorije razvoja i vaspitanja

Klasičan pristup problemima vaspitanja grubo je disciplinarno podelio pojmove vaspitanja i razvoja na dve nauke: pedagogiju i dečju psihologiju. Iako je reč o jedinstvenom procesu humane ontogeneneze, taj proces je istraživan sa različitim fokusima, uz razvijanje vrlo različitih čak oprečnih shvatanja (Matejić-Đuričić, 2012).

Pedagogija značenje

Praktična vaspitna delatnost se može predstaviti na kontinuumu na čijim se krajevima nalaze ličnost i individualni ciljevi sa jedne strane i društvo, zajednica, odnosno društveni ciljevi sa druge strane. Koji treba da imaju primat i koje treba razvijati i negovati, pitanja su koja su i danas aktuelna u okviru svakog porodičnog, školskog i uopšte šireg obrazovnog sistema, ali i ličnog sistema vrednosti u odraslom dobu (samoobrazovanje).

Različita društva i kulture su u različitim epohama različito pozicionirale odnos individualnih i društvenih ciljeva što je uslovilo javljanje različitih pedagoških koncepcija i različitih pravaca pedagoškog delovanja. Prema mišljenju B.Suhodolskog, poljskog pedagoga, različiti pedagoški pravci se mogu svrstati u dve grupe:

• PEDAGOGIJA ESENCIJE obuhvata individualističke koncepcije vaspitanja i bavi se pitanjem individualiteta i toga kakav vaspitanik treba da bude.
• PEDAGOGIJA EGZISTENCIJE obuhvata koncepcije u kojima se ističu društveni ciljevi i naglašavaju društvene uloge koje pojedinac treba da ispuni (socijalna pedagogija)

U istoriji pedagoške teorije i prakse, razvijanje izrazito individualističkih, odnosno društvenih koncepcija vaspitanja, nije dalo očekivane rezultate ni sa aspekta lične ni sa aspekta društvene dobrobiti. Fašistička pedagogija, kao ekstremni oblik socijalne pedagogije i kao ekstremno biologistička varijanta pedagogije je u osnovi razvijala nacionalno političko vaspitanje i ukidala svaki princip autonomije, slobode i individualiteta ličnosti, a da često sama osoba-vaspitanik svog konformizma nije ni bila svesna. Radila sam samo svoj posao….cela država kao da je bila pod čarolijom… rekla je u intervju za Guardian Brunhilda Pomsel, sekretarica Jozefa Gebelsa, ministra propagande fašističke Nemačke (intervju na srpskom jeziku). Ekstremno individualističke koncepcije vaspitanja su sa druge strane, prenaglašavale slobodu i individualnost i uticale na razvijanje različitih pristupa (npr.permisivni vaspitni stil) koji iako su se vodili humanističkim principima, često nisu doprinosili dobrobiti ličnosti u pogledu njene autonomije i samostalnosti.

Zver i čovek u čoveku

Aktuelnost pitanja da li postajemo ono što jesmo ili ono što treba da budemo uslovljena je prirodom čoveka kao bića koji nikada nije ili-ili, već je biće suprotnosti – razuma i srčanosti, biće nagona, ali i duhovnosti. Biće koje je jedinstvena i neponovljiva ličnost (individualitet), ali i biće koje je zoon politikon logon, životinja predodređena da živi u zajednici (društvenost), kako je Aristotel definisao.

Čovek kao nagonsko biće i čovek kao kulturno biće počeli su svoj hod kroz dugu predistoriju i za sada vrlo kratku istoriju, čini se paralelno. Jer ako je čovek, onakav kakav ga poznajemo, možda započeo svoje postojanje kao nagonsko biće time što se već rano počeo pitati i čudio smislu svog postojanja, takoreći trljajući oči da bi se konačno produbio za stvarnost, on je nepovratno zakoračio na put avanture traženja sebe i svoje kulture.

Psihoanaliza i kultura, V.Jerotić

U delu Zver i čovek u čoveku, prof. dr Irina Deretić, razmatra Platonovu sliku strukture ljudske duše koja pokazuje da čovek ima nešto zversko, moćno i razarajuće u sebi, što preti da sudarima i konflktima njegovu ličnost iznutra podeli i rastrgne. Ona takođe pokazuje da ima jedan drugi deo nas samih, za koji se samo čini da je tanak i slab, dok u stvari jedino on treba da vlada, jer je samo on (čovek u čoveku) u stanju da omogući harmonično funkcionisanje celine. Svoju funkciju upravljanja i usaglašavanja raznorodnih delova psihičkog, čovek u čoveku vrši tako što lava (metafora srčanosti) uzima za saveznika koji mu pomaže u pripitomljavanju i kroćenju zveri (nagoni). U suprotnom ako zmijoliko čudovište zavlada, čovekom zapravo ovladaju desktruktivne i razarajuće sile, ponosni lav se degradira u bestidnog majmuma, a čovek u čoveku (ljudskost, razum, deo duše kojim se uči) biva do te mere oslabljen da nije u stanju da vrši nijednu od svojih funkcija što dovodi po potpune haotizacije njegovog unutrašnjeg sveta. Uloga razuma se ne sastoji samo u tome da “koči” i “frustrira” zadovoljavanje nagona, već u tome da koči zadovoljenje onih nagona koji bi mogli da štete “dobrom” funkcionisanju kako našeg organizma tako i našeg unutrašnjeg života.¹

Dijete treba da nauči da savladava svoje nagone. Dati mu slobodu da slijedi, bez restrikcije, sve svoje pobude, nemoguće je. Potrebno je, dakle, da vaspitanje inhibira, zabranjuje, sprečava, a ono je to uveliko činilo stalno. Ali, (psiho)analiza nas je naučila da upravo ovo gušenje nagona izaziva opasnost od bolesti neuroze. Vaspitanje treba, dakle, tražiti svoj put između Scile-prepuštanja da se čini i Haribde-zabrane, dakle frustracije. Ako zadatak nije apsolutno nerješiv, treba moći naći optimum za vaspitanje, kako bi ono moglo što više pomoći, a što manje štetiti. Radilo bi se o tome da se odluči gdje se može zabraniti, u kom momentu, i na koji način.³

Upravo zbog prirode čoveka kao ljudskog bića, pitanje vaspitanja i pedagoškog delovanja ne može da bude pitanje razvijanja samo individualnih (usmerenih na individualitet) ili samo socijalnih (društvenih vrednosti), već pitanje razvijanja i davanja podrške u procesu uravnoteženja, integrativnosti, dostizanje celovitosti ličnosti i identiteta.

Kako se ličnost ispoljava u okvirima koji su društveno dati, društvo određuje prostor tih okvira i brine se da su ti okviri dovoljno široki da omogućavaju ispoljavanje “čoveka u čoveku”, ali i dovoljno uski da zadrže zver na bezbednom odstojanju (i za pojedinca i za zajednicu). Ako se “čovek u čoveku” poredi sa zemljoradnikom koji na individualnom planu funkcionisanja, neguje i hrani pitome biljke, a divljima ne dopušta da rastu (Zver i čovek u čoveku, str.270), onda država (društvo, zajednica) stvara sistem koji deluje kao podrška razvoju određenog “dela” ličnosti, a samim tim i tipa društva. Sistem koji počiva na infrastrukturi (struktura, organizacija, zakonske norme, institucije) koja deluje kao faktor socijalizacije i identifikacije. Na primeru fašističke Nemačke možemo se zapitati kakvo je društvo ona želela i razvijala, i kakvu je podršku ličnost u skladu sa tim vrednostima dobijala? (više u tekstu Traženje smisla – filozofija života)

Vaspitanje dece i pedagoška delatnost počivaju na širem vrednosnom okviru koji je uspostavljen u okviru određene društvene zajednice (porodice, školskog sistema, društva, kulture, države), a koji usmerava praktično vaspitno delovanje. Zato su vrednosti, principi i ciljevi važni pojmovi kada se govori o pedagogiji kao teorijskoj nauci ili praktičnoj delatnosti. Upravo kroz lično i društveno promišljanje vrednosti i ciljeva operacionalizuju se odgovori na pitanje šta možemo, trebamo i želimo postati.

*a to da razum upravlja životom neke ličnosti znači da ta ličnost na racionalan način, uz promišljanje razloga, dolazi do onih svrha ka kojima vredi težiti, a svoj život tako usmerava, oblikuje i strukturiše da to vodi ostvarenju tih svrha.¹

Reference

1. Deretić, I. Zver i čovek u čoveku,
2. Jerotić, V. (1974):Psihoanaliza i kultura: Beograd: Beogradsko izdavačko grafički zavod
3. J. Bevanda (2010): Frojd i pedagogija, Pedagogija 4/10. Pedagoški fakultet, Sombor. retirived from https://www.scribd.com/doc/180210870/Frojd-i-Pedagogija
4. MATEJIĆ ĐURIČIĆ Z. (2012): Nove konceptualizacije razvoja i vaspitanja, Specijalna edukacija i rehabilitacija, Vol. 11, br. 2. 267-284.
5. Wikipedia – Pedagogija https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0
6. Wikipedia – Fašistička pedagogija https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A4%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0