Koliku težinu ima glas dece?

U okiviru konferencije ParTIcIpaciJA u obrazovanju – Pedagoški (o)pogledi, na Filozofskom fakultetu koja je održana u januaru ove godine, prof. dr Jelena Vranješević sa Odeljenja za pedagogiju i andragogiju je govorila o participaciji, načinima na koje stvaramo partnerske odnose sa decom kroz kulturu slušanja onoga što deca imaju da kažu. Navodila je analizu i rezultate različitih istraživanja, ali ja ću ovde predstaviti dva primera, za mene u tom trenutku najupečatljivija: jedan koji govori o učešću dece u odlučivanju, a drugi o potrebi preispitivanja kriterijuma po kojima vrednujemo uspešnost dece.

Jedan od načina ostvarivanja participacije u obrazovanju u Švedskoj jeste učešće dece prilikom izbora i radnog angažovanja nastavnika. Zamislite samo – preko puta vas sedi dete ili učenik i postavlja vam pitanje. Možete li da pretpostavite šta je dete pitalo kandidata – nastavnika na intervju? Nismo mogli ni mi, nas stotinak pedagoga koji su prisustvovali na konferenciji. “Čega se najradije igraš ili koja ti je omiljena igra” pomislila sam u sebi i pogrešila. Dete je izvadilo zbirku zadataka i pitalo “Možete li da mi objasnite ovaj zadatak“? I to je jedino pitanje i jedini odgovor koji je bio relevantan za dete iz njegove perspektive.

Drugi primer se odnosi na uspešnost dece i način na koji je odrasli vrednuju (ili nevrednuju), dodajući nova značenja i smisao koji često ne moraju da budu i dečiji. “Ne merite me po vašim kriterijumima uspešnosti” bio je odgovor učenika na javno isticanje njihovih postignuća i uspeha koji postižu. Nedavno je u Srbiji bila slična kampanja, pa su na bilbordima istaknute fotografije učenika sa izuzetnim uspehom u različitim oblastima postignuća. Učenički komentari iz reportaže Lica izuzetnih učenika na bilbordima širom Srbije, govore o začuđenosti, ali i o tome da im je ovakva podrška značila i odala priznanje znanju zbog postignuća koje su ostvarili (da li je zapravo?).

Komentari dece govore o različitim stavovima u pogledu javnog isticanja uspeha i postignuća koje ostvaruju. Ima učenika kojima će takvo isticanje prijati i onih kojima neće. Međutim, iz perspektive odraslih i onih koji se profesionalno bave pitanjima vaspitanja, moramo se zapitati, kakva je vrsta podrška koja im se daje i da li im je potrebna (šta se njome zapravo podržava), kome je namenjena i sa kojim ciljem se sprovodi (osobi u daljem napredovanju, nastavnicima – mentorima u procesu podučavanja, podrška roditeljima, javnosti)?

Šta je sa perspektivom deteta onda kada govorimo o postignuću? Ili razvodu roditelja? Ili lošem ponašanju?

“It’s all about As and A stars at school. I will be happy to just pass my exams”*

“I think unhappy parents equals unhappy kids and so parents staying together doesn’t make sense.”*

“Children should never ever have to go to court to discuss their parents divorce.”*

“Why can’t parents shout at their children? I shout at my parents”*

“Nisu problem kriterijumi, ni ocene, učili bi mi, problem je što nas nije pitala, nije nam ni rekla da će ih promeniti” bio je odgovor grupe učenika na jednom od mojih razgovora kada je nastavnica iznenada podigla kriterijume ocenjivanja na testu. Nije nas pitala – bio je odgovor učenika.

Reference:

*primeri dečijih odgovora na engleskom jeziku preuzeti sa https://www.open.edu/openlearn/health-sports-psychology/childhood-youth/bringing-britain-what-do-children-think

Children’s Research Centre http://wels.open.ac.uk/research/childrens-research-centre

Zbornik radova Međunarodni stručni skup Participacija u obrazovaju 2019, Filozofski fakultet, Pedagoško društvo Srbije

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s