Seksualno obrazovanje i porodica 2023.godine – pedagoška perspektiva

Prvo seksualno vaspitanje i obrazovanje deca stiču u porodici. Seksualno obrazovanje u porodici se odvija u okviru intimnih i bliskih odnosa između članova porodice i kao takvo, ono odražava stavove i vrednosti porodičnog sistema, često obuhvatajući i verske, društvene i kulturne norme i običaje vezane za seksualnost.

Različite prakse vaspitanja dečaka i devojčica na različitim geografskim prostorima (Afrika, Evropa, Amerika…) i u različitim vremenima (spartanski ili atinski sistem vaspitanja, današnji Finski model obrazovanja itd.) su dobar primer koji ilustruje kako različite kulture i društva različito definišu poželjne osobine ličnosti, znanja i stavove budućih generacija. To se odnosi i na seksualnost. U tom smislu, vaspitanje se, kao stepen optimalnog učenja i razvoja ličnosti, može procenjivati samo u onom konteksu u kome je nastao. Jer je i nastao kao odgovor jednog sistema (ličnog, porodičnog, društvenog) na date društveno-kulturno-istorijiske datosti. Učenje o ljudskoj seksualnosti, seksualno obrazovanje, nije izuzetak i može se procenjivati samo u konteksu datog porodičnog ili društvenog sistema.

U okviru školskog sistema, kao insitucionalnog okvira društvene brige o deci, programi seksualnog obrazovanja se mogu različito planirati, organizovati i realizovati. Međutim, u okviru porodičnog sistema, koji su to faktori koji utiču na seksualno obrazovanje dece?

Roditeljstvo i seksualno obrazovanje

Razgovori roditelja i deteta na temu seksualnosti su sa jedne strane određeni uzrastom i načinom na koji dete posmatra svet, a sa druge strane su određeni kontekstom i sredinom odrastanja deteta koje obuhvata sve one faktore koji utiču na to kakav će odgovor roditelji dati kada dete postavi “nezgodno” pitanje. Od ličnosti roditelja (njegovih i njihovih sopstvenih strahova, stepnji, osećanja stida i srama, stavova), znanja koja imaju o temi, kao i od šireg porodičnog i kulturnog konteksta kome porodica pripada (društveno-kulturne, verske, porodične norme i pravila), zavisiće i način na koji će roditelji pristupiti ovoj temi, kako i šta će odgovoriti detetu. U tom smislu, “nezgodna pitanja” iz perspektive roditelja, su pitanja kroz koja dete pokazuje spremnost za razgovor i pokazuje želju da nauči nešto novo – o sebi, drugima i svetu koji ga okružuje.

Zato je potrebno da roditelji pre bilo kakve “poduke” osveste zašto ova pitanja tumače kao “nezgodna”, neprijatna, ona koja izazivaju nelagodu ili strah. Da osveste sopstvene poglede na seksualnost uopšte, a onda i u kontektsu pitanja koje dete postavlja. Kao i za druge stvari u životu deteta, dete postavlja pitanje iz znatiželje, radoznalosti ili uočavanja razlika koje uviđa postepeno kako raste. I kao za druge stvari, hoće da sazna istinu, da nauči nešto novo, da razume. Ako kažete detetu “ne diraj to, to je prljavo” ili “ne smemo da diramo intimne delove tela u javnosti, samo u kupatilu”, šaljemo dve različite poruke koje će kod deteta formirati različite stavove. Da li su zaista neki delovi našeg tela prljavi?

Deca ne pridaju isto značenje i interpretacije seksulnosti koje postoje u svetu odraslih. Zato se prvo moraju osvestiti sopstveni pogledi na seksualnost i na ono što se želi da se prenese na decu kao poruka za buduće ponašanje.

For Mom, because reading the instructions inside the box of tampons just wasn’t enough sex education.

Posveta na knjizi

Osvešćivanje sopstvenih pogleda na seksualnost ne mora nužno da znači i njihovo menjanje, već samo buđenje svesti o tome koje su potrebe roditelja, a koje su detetove. Često se od roditelja očekuje da moraju da izađu iz svoje zone komfora i da negiraju svoja osećanja kako bi bili adekvatna podrška svojoj deci u savremenom društvu. Međutim, poenta ne mora biti u tome da roditelji menjaju svoje stavove (ukoliko nisu spremni za to), već u tome da se pronađe adekvatnu podrška onda kada osećaju da ne mogu da je pruže detetu. Jer model (seksualnog) obrazovanja koje su dobili pre 35 godina (a koji se isto razvijao pod uticajima tadašnjih dominantnih društveno-kulturnih normi), ne mora i najčešće nije onaj koji je deci potreban u 21.veku. Tako recimo, ukoliko roditelju nije prijatno da razgovara sa adelescentom o korišćenju kontracepcije ili seksualnom odnosima, jedan od adekvatnih vidova podrške može da bude da se zakaže razgovor deteta – adolescenata sa ginekologom ili urologom (ili drugom osobom sa koju smatrate da može da pruži relevantne odgovore).

Poenta nije u tome da roditelj ima sve odgovore, već da bude otvoren da čuje, dostupan onda kada je detetu potrebno, podrška onda kada da dete ne može da razume i interpretira ono što (mu) se događa.

Potrebe deteta na različitm uzrastima

1. Razgovor u oblasti seksualnog obrazovanja sa decom ranog, predškolskog uzrasta se uglavnom svodi na upoznavanje delova tela i načina na koji oni funkcionišu. Autori iz oblasti seksualnog obrazovanja smatraju da nema razloga zašto bi se imenovanje intimnih delova tela zaobišlo. Razmimoilaženja postoje oko toga da li se pri imenovanju delova tela trebaju koristiti medicinski nazivi ili ne (penis i vagina), ali se autori slažu da se oni trebaju nazivati pravim imenima (bez dodeljivanja nadimaka) jer su sastavi deo našeg tela, poput oka ili ušiju.
2. Imenovanje sopstvenih delova tela i uviđanje razlika u odnosu na drugi pol predstavlja proces upoznavanja polnih razlika. Dečaci će naučiti da su neki članovi njegove porodice kao on, da imaju penis, a da neki nisu. Isto važi i za devojčice. Kroz igre traženja (gde je tvoj nos, gde je oko, gde je tvoja piša), igre razlikovanja (da li mama ima oči, kosu…da li tata ima, da li brat/sestra imaju), igre šta može dečak, šta može devojčica (da li devojčica može biti doktor, da li devojčica može biti tata) roditelji mogu da pruže podršku detetu u upoznavanju sopstvenog tela, razlikovanju i prihvatanju razlika u odnosu na druge i prenošenju vrednosti (devojčica može biti i doktor, npr.) koje smatrate važnim sa aspekta individualnog ili porodičnog funkcinisanja.
3. Kako odrastaju. deca će sve više eksperimetnisati sa svojim telom i onim što ono može. Vaša beba sada već može da skače, da se provlači, da nosi i prenosi igračke sa jednog na drugo mesto. Ovo ekspreimentisanje će uključivati i diranje intimnih delova tela. Važno je napomenuti da diranje intimnih delova tela nema isto značenje kao kod odraslih – dakle, ne radi se o masturbaciji već se više posmatra kao izraz nečega što dete radi iz prijatnosti. Na sličan način na koji i omiljeni slatkiš izaziva uživanje i prijatnost. Decu za ovakvo ponašanje ne treba prekoravati, već im pažnju usmeriti na drugu aktivnost.
4. Kako rastu, deca će postavljati sve raznovrsanija i sadržajno različita pitanja. Bitno je razgovarati sa decom i proveriti da li različite nove termine koje koriste zaista i razumeju.
5. U pubertetu i adolescenciji, pitanja će biti konkretnija, sadržajnija i dobijaće pravo značenje “seksualnog”. Ako ljudsku seksualnost posmatrate kao biološku (repordukcija), fizičku (intimni odnos), emotivnu (emocije i osećanja prema sebi i drugome), društvenu (uloge i odgovornosti polova) ili duhovnu (povezivanje duša) datost, učenje o svakoj o tih perpektiva treba da pomogne detetu da razume pojam svoje i uopšte ljudske seksualnosti.

Na kraju svega, dete želi da sazna istinu i obraća se Vama – bitnom odraslom u koga ima poverenja, onog koji će mu pomoći da razume, onog koji će mu pomoći da iskaže svoje potrebe. Nemojte preterivati i gurati dete da razgovara o ovim temam ukoliko ne želi, nemojte preuveličavati niti umanjivati, ali nemojte se praviti ni da ne čujete onda kada vam se obrati.

Reference:

1. Berkenkamp, L.& S. C. Atkins (2002): Talking to your kid about sex: form toddlers to preteens: A Go Parents Guide. Nomad Communication