Obrazovne politike i reforma obrazovanja

“Srpski prosvetni radnici dobro uočavaju tzv. reformski paradoks: dok, s jedne strane, već više od 20 godina iz našeg obrazovnog sistema odlaze u svet desetine hiljada mladih ljudi i odlično se uklapaju u obrazovne sisteme drugih zemalja, s druge strane, kada mi treba da se i formalno i suštinski približimo tom svetu i Evropskoj uniji, naš obrazovni sistem odjednom ne valja i treba ga uništiti.“ Ovakav paradoks može se razumeti samo ako imamo u vidu postojanje dva funkcionalno različita sektora u sistemu obuke i socijalizacijeu savremenom kapitalizmu. „Sistem obrazovanja je podeljen na dva sektora u kojima se pripremaju ljudi načelno različitih socijalnih tipova. U jednom od tih sektora priprema se zamena za elitu koja vlada društvom, a u drugom – masa kojom se upravlja. Prvi sektor je uglavnom privatni, drugi – državni. Prvi je namenjen deci viših slojeva i onom delu srednjih slojeva koji je u stanju da plati skupo školovanje, te koji ima lične veze i privilegije. U prvom sektoru mladim ljudima se usađuju svest i ambicije budućih upravljača, gospodara, vođa i učitelja društva. U drugom se priprema radna snaga za preduzeća i ustanove.Ovde se ljudima ne pruža znanje, već radna veština. Njihove ambicije se veštački snižavaju. U stvari, ovde se priprema ogromna masa ljudi koji umeju da rade, ali koji su neobrazovani, ideološki obrađeni i izmanipulisani.“

Reforma obrazovanja u Srbiji i transnacionalne strukture, S. Antonić

Nastavnica matematike iz srednje škole u koju je išao jedan od najpoznatijih tekstopisaca i autora, Djordje Balašević, čuva vežbanku u kojoj je Dordje Balašević, kao tadašnji đak umesto zadataka napisao stihove¹. Ocenu možete pretpostaviti, ali kao svaki dobar nastavnik i pedagog, i ta nastavnica je u njemu prepoznala izuzetnost, bez obzira na predmetnu ocenu. U intervjuu Djordje Balašević navodi još jedan detalj iz njegove biografije – nakon napravljenih 80 izostanaka i dobijanja šanse da ne bude izbačen, on je napravio još jedan i izostao iz škole jer se igrala važna utakmica Vojvodina – Proleter.

Detalji iz biografije, rekli bismo danas ne baš uspešnog i ambicioznog đaka, govore sa jedne strane o godišnjoj nefleksibilnosti i učmalosti školskog sistema koju su samo učitelji, nastavnici i profesori – predupređivali i činili da zadrži smisao vaspitno-obrazovne ustanove kakav i jeste.

Danas nastavnik nema slobodu i autonomiju da odvede decu na utakmicu umesto časa. Nastavnik fizike nema slobodu da utakmicu koristi kako bi deci prikazao kretanje atoma i molekula, a nastavnik matematike ne može da koristi utakmicu da bi objasnio teoriju verovatnoće i verovatnoću da Vojvodina pobedi Proleter sa 3:0 koliko je bio rezutat na utakmici zbog koje je Balašević dobio neopravdani izostanak. Problem sa školom je što nastavnik srpskog ne koristi biografiju fudbalera da sa učenicima obradi temu biografije i autobiografije kao književne forme, niti što učenik na času srpskog ne može da predstavi tu biografiju.

Namerno kažem da nastavnik više nema slobodu, da škola više nije slobodna jer joj se nameće birokratija i administracija koje čini se nikakav efekat nemaju (ni za učenike, ni za nastavnike, ni za upravu). Iako je jedna od osnovnih funkcija škole da spremi učenike za život, ona je sa povećanom administracijom toliko postala odvojena od života da se dovodi u pitanje i njena osnovna svrha.

Ne mogu tačno da objasnim šta ne valja u našem školskom i obrazovnom sistemu, jer je i pored svih manjkavosti uspeo da iznedri jednog Balaševića, neke od najvećih svetskih i lokalnih umova koji rešavaju “svetske” i svakodnevne probleme običnog čoveka čineći svet boljim mestom za život.

I ne mogu tačno da odredim šta ne valja u našem školskom sistemu u kome nastavnik čuva vežbanku jednog učenika, u kome učitelj daje učeniku novac za užinu, u kome nastavnik ostaje da predaje i pored smanjenja plate, a nakon što je plasirao učenika na republičko takmičenje… Na čijim leđima se školski sistem održava? I ko ga zapravo ruši?