Pedagogija kao nauka

Šta je pedagogija I Шта је педагогија

Značenje koje je pedagogija kao nauka imala u različitim vremenima, a samim tim i odgovor na pitanje sta je pedagogija, umnogome je bilo uslovljeno time kako se definisalo vaspitanje, kao njen glavni predmet istraživanja. Vaspitna praksa u antičkoj Grčkoj, vaspitna praksa u fašističkoj Nemačkoj, vaspitanje danas – ne može se govoriti o jednoj pedagogiji, iako je ona kao nauka sve navedene vaspitno-obrazovne prakse proučavala. Veliki broj “pedagogija” je bio uslovljen velikim brojem različitih, često međusobno suprotnih značenja o tome kakva ličnost treba biti, šta je vaspitanje, šta je proces učenja i kako se uči. Uslovljenost koja nije bila vezana samo za određeni društveno-istorijski kontekst, već koja je i vertikalno imala svoja razlikovanja – u istom trenutku u očima i različitim shvatanjima svih onih koji su vaspitavali. U tom smislu, vaspitanje je kao namerni socijalni uticaj imao različite oblike i manifestacije u okviru različitih sistema u kojima se dešavalo a samim tim i odgovor na pitanje šta je pedagogija.

Pedagogija značenje

Pedagogija kao nauka se bavi proučavanjem vaspitanja kao pojma, proučavanjem sredstva i metoda kojima bi se ostvarili određeni vaspitni ciljevi, odnosno ciljevi razvoja celovite ličnosti. Iako proučava različite kontekste odrastanja deteta i formiranja ličnosti, pedagogija se može pozicionirati i kao nauka o odnosima koje dete uspostavlja sa svojom sredinom tokom odrastanja. Kao teorijska nauka i kao praksa bavi proučavanjem sistema poput porodičnog, školskog, predškolskog, šireg kulturnog i društvenog, tj. proučavanjem odnosa u tim sistemima i planiranjem i organizacijom različitih faktora koji doprinose učenju i napredovanju deteta i zato se može posmatrati i nauka o interakcijama koje dete uspostavlja u različitim sredinama i kontekstima.

Razvoj, u psihološkoj literaturi u celini se posmatra dolaskom iz unutrašnjosti pojedinca, bilo on genetski, nasledni ili temperamentni. Razvoj ličnosti, kako su je zamislili neki teoretičari, jeste strogo fizički, unutrašnji rast zasnovan na genetskim i fiziološkim promenljivim. S druge strane, socijalizacija ličnosti sastoji se od svih interakcija sa bliskim osobama koje su važne i koje pružaju i primaju negu emocionalno, fizički, finansijski i materijalno.

L.L’Abate

Šta je pedagogija?

Tek poslednjih godina, sa promenom paradigmi u sagledavanju procesa vaspitanja i obrazovanja, a samim tim i učenja i položaja svih koji učestvuju u tom procesu osvetljava se pomalo zaboravljena perspektiva u posmatranju pedagogije kao nauke. Suštinsko pedagoško pitanje nije pitanje razvojnih i psiholoških normi, već pitanje kako podržati odnose koje dete uspostavlja sa svojom fizičkom i socijalnom sredinom u različitim kontekstima, tako da bi oni za njega značili učenje, napredovanje i razvoj. U tome se ogleda i jedna od osnovnih razlika između pedagogije i psihologije, ali i razlika između pedagoga i psihologa kao profila stručnjaka.

Koji su to uticaji, faktori i sadržaji koji utiču na celokupni razvoj ličnosti?

Da li prostor u vrtiću podržava samostalnost dece, istraživanje ili igru; da li tekst udžbenika olakšava razumevanje ili učenje; da li interakcije deteta sa roditeljem doprinose njegovoj autonomiji i samostalnosti; da li interakcije deteta i nastavnika povećavaju participaciju i aktivnost neka su od pitanja koja mogu reflekotvati pedagogiju kao nauka. Vrednosne kategorije poput autonomije, samostalnosti, participacije ili rada, reda i discipline, u različim sistemima i društvenim kontekstima su bile različite, ali su uvek oslikavale pedagoška, filozofska polazišta praktičnog vaspitnog delovanja. One su ujedno i svedočile o glavnom temelju na kome je konstituisana pedagogija kao nauka – filozofiji, odnosno etici.

Upravo je ovim pitanjima određeno i praktično polje delatnosti zanimanja pedagog. Kao stručni saradnici u školi sa najširim obrazovanjem o razvoju ličnosti i organizaciji školskog sistema kao društveno institucionalizovane brige o razvoju dece, pedagozi se bave pitanjima unapređivanja vaspitno-obrazovne prakse na različitim nivoima u različitim sistemima. U tom smislu, iz perspektive ličnog funkcionisanja, posao pedagoga može biti vrlo težak i iscrpljujuć, jer u praksi podrazumeva rešavanje najraznovrsnijih problema (od testiranja učenika za polazak u školu, do profesionalne orijentacije; od stručnog usavršavanja nastavnika do saradnje sa predstavnicima lokalne zajednice; od pedagoško-instuktivnog rada do saradnje i delovanja u širem timu), a koji proističu iz složenosti same naučne discipline i preplitanja (i projektovanja) različitih sistema (porodični, kulturni) na školski.

Većina, ako ne i sva povređena osećanja, proizvode se u kontekstu intimnih odnosa. Iako su važni drugi konteksti (škola, posao), kako se povređena osećanja doživljavaju i izražavaju tokom životnog ciklusa uveliko zavisi od toga kako naučimo da ih doživljavamo i izražavamo iz naših porodica porekla i prošlih intimnih veza.

L.L’Abate

Reference:

1. L’Abate, L. (2006). Personality in intimate relationships: Socialization and psychopathology. Springer Science & Business Media.
2. Breneselović, D. (2010). Dobrobit deteta u programu naspram programa za dobrobit. Nastava i vaspitanje, 59(2), 251-263.