Vaspitanje kulturom – Kulturna pedagogija

Vaspitanje i obrazovanje kulturom se može razumeti kao proces razvijanja ličnosti, oplemenjivanje i “kultivacija duše” vrednostima koje čine kulturu jednog naroda. Vrednosti koje jedna kultura neguje i stvara, bez obzira da li je to zapadna kultura ili kultura plemenskih zajednica, predstavljaju deo usvojenog sistema govora, mišljenja i ponašanja članova zajednice koje čine njihovo kulturno nasleđe.

Pedagogija kao nauka proučava vaspitanje kao proces formiranja ličnosti i bavi se pitanjima kulture kao faktora koji utiču na taj razvoj. Kultura jednog društva, kultura porodice, kultura predškolske ustanove, kultura ili etos škole, dečija ili vršnjačka kultura neki su od sistema koje pedagozi (često i psiholozi i drugi profili zanimanja humanističkih nauka) proučavaju kako bi mapirali sve elemente i faktore koji utiču na formiranje ličnosti koja je deo tog/tih sistema.

U tom smislu, sve ono što čini kulturu određenog društva – znanja, vrednosni sistem, simboli, uverenja, običaji, norme i rituali, se prenose na specifične zajednice ili grupe čiji je pojedinac deo. Svi oni utiču na formiranje identiteta ličnosti. Postojanje subkulturalnih podsistema u okviru jednog šireg kulturnog sistema, pokazuje da se vrednosti, uverenja i norme razvijaju u specifičnim kontekstima, da ga oblikuju i da su istovremeno njime oblikovani. Tako se kultura jedne porodice može razlikovati u odnosu na školsku kulturu, ili se kultura mladih može razlikovati u odnosu na dominantnu kulturu zajednice (i najčešće se razliku). Konsenzus oko vrednosti, oko toga šta je dobro, ispravno i poželjno je ono što razlikuje različite kulturalne sisteme i odnose unutar i između njih. Što su osnovna polazišta, vrednosti i ideologije sistema kojima pojedinac pripada međusobno suprotstavljena, to je i proces uravnoteženja ličnosti i formiranja ličnog i kolektivnog identiteta teži.

Kulturna pedagogija – kultura i društvene vrednosti u osnovi vaspitanja

Početkom 20. veka u okviru različitih reformnih pokreta za promenu obrazovanja je počela da se razvija kulturna pedagogija – pedagoški pravac nastao u Nemačkoj početkom 20. veka u okvirima radne škole a koji je kulturne vrednosti video kao osnov na kojem treba da počiva vaspitanje i obrazovanje budućih generacija. Univerzalne i objektivne vrednosti, koje ne zavise od staleža ili društvenih grupa, već su civilizacijske i koje se obrazovanjem prenose na buduće generacije. Prema postavkama kulturne pedagogije smisao i cilj vaspitanja je da se mladi osposobe da usvoje nasleđene kulturne vrednosti, ali i da se nauče da stvaraju nove kulturne vrednosti. Kako A.Ilić-Rajković piše “Ovaj pravac je početkom tridesetih godina postao dominantan na našoj pedagoškoj sceni, a dobio je i Zakonom o narodnim školama 1929. godine priliku za praktičnu realizaciju i razvijanje modela nastave u okviru kojeg bi se kao metod proučavanja i učenja primenjivao metod kulturnog razvoja” (detaljnije).

Na ovaj način, svest izranja iz nesvesnog, kao jedno novo ostrvo iz mora. Ovaj proces mi podupiremo obrazovanjem i vaspitanjem deteta. Škola nije ništa drugo do sredstvo da se produži proces formiranja svesti na odgovarajući način. Kultura prema tome, jeste najveća moguća svesnost.

K.G.Jung