Roditeljstvo – da li je vaspitanje dece zapravo proces zbunjivanja?

Vaspitanje kao pojam danas više nego ikada ranije, nosi prećutnu tezu o represiji ličnosti, ograničavanju, kontroli i disciplini. Vaspitanje se štaviše, potpuno zamenjuje pojmom “disciplina” i često se pod pojmom “vaspitana ličnost” smatra ličnost koja je usvojila neka pravila ponašanja, a najčešće na uštrb sopstvenih potreba, interesovanja i želja. Iako za ovakav stav možda nema opravdanja u pedagoškoj nauci, praksa pokazuje da je glavno pitanje koje muči roditelje danas kako vaspitati, odnosno “kako da dete posluša, a da to ne ostavi posledice po njegovu ličnost”, sa velikim naglaskom na ovaj drugi deo pitanja.

Šta je vaspitanje?

Odgovor na pitanje šta je vaspitanje i kako vaspitati nikada nije bilo lak, a ni uniforman. Vaspitanje – kao proces usmeravanja i oblikovanja ponašanja, stavova i moralnih vrednosti kod pojedinca, odnosno vaspitanje kao socijalni uticali koji vrše roditelji/staratelji, učitelji, i društvo u celini kako bi pomogli u formiranju ličnosti deteta ili mlade osobe, tokom različitih istorijskih perioda je imalo različite oblike i značenja otkrivajući pri tome specifičnosti konteksta u kojima se proces vaspitanja odvijalo. U tom smislu, ličnost se može posmatrati kao presek različitih konteksta i iskustva tokom odrastanja (porodični, školski, vršnjački, itd.).

Vaspitana ličnost može se definisati kao ličnost koja poseduje skup vrlina, stavova i ponašanja koje se smatraju poželjnim i prihvatljivim u određenom društvu i društvenim interakcijama. Vrednosti jednog društva (a koji se prenose kroz školski, formalni i informalni sistem obrazovnja), vrednosti jedne porodice i širih sistema kojima ona pripada (a koji oblikuju porodično vaspitanje), odražavaju one poželjne osobine ličnosti koji se kroz različite metode prenose na decu i mlade. Ove vrednosti se u istoriji pedagoške misli, teoriji i praksi pedagoškog delovanja u različitim istorijskim trenucima i na različitom geografskom prostoru, mogu predstaviti kontinuumom na čijim krajevima se nalaze dva ekstema – indvidivualni ciljevi i individualitet ličnosti sa jedne, i društveni ciljevi vaspitanja i razvoja ličnosti sa druge strane. Mogu li se oni zpravo odvojiti i kakave efekte su proizvodili?

Ekstremi u vaspitanju i socijalizaciji ličnosti

Vaspitanje kao proces socijalizacije koji se dešava prvo u okvirima porodice, a kasnije se prenosi na školu ima za cilj da spremi pojedinca za životi u zajednici. Spremanje pojedinca za društvene uloge (porodične, poslovne, društvene) koje će u budućnosti preduzeti jeste osnovna ideja svih teorija vaspitanja koje su primat davale društvenim ciljevima i potrebe društva stavljave iznad potreba pojedinca. Udati se/Oženiti se/Dobiti dete/Zaposliti se – primeri su koji svedoče o stavovima koje zajednica može smatrati važnim, a koja se često ne moraju poklapati sa mišljenjem i stavovima mlade osobe, tj. vaspitanika. Osoba tokom odrastanja može osećati pritisak u pogledu ostvarivanja ovih društvenih zadataka (pogotovo kada oni nisu deo i ličnog vrednosnog sistema).

Na drugoj strani se nalaze teorije i prakse koje naglašavaju individualitet ličnosti, njenu slobodu i autonomiju. U ovim teorijama i praksama vaspitanja, ličnost se ne vaspitava da bi ispunila očekivanja zajednice i spremila se za društvene uloge (porodične, poslovne, društvene), već da bi ostvarila svoje lične potrebe.

One definicije koje naglašavaju uspostavljanje tako važne ravnoteže u procesu vaspitanja, prosvetiteljske definicije vaspitanja i obrazovanja u kojima se teži stvaranju autonomnih individua koje mogu samostalno razmišljati, donositi odluke i preuzimati odgovornost za svoje postupke, danas su na neki način potpuno zanemarene.

Vaspitanje danas

Kako društvo i šira zajednica definišu set pozitivnih osobina ličnosti, kako porodica i roditelji, a kako samo dete (interpretira šta znači biti dobar i dobro se ponašati) su tri nivoa posmatranja procesa vaspitanja, odnosno posmatranja ciljeva i metoda porodičnog vaspitanja. Razlika u roditeljskim postupanjima u vaspitanju su oblikovana prema njihovim svesnim ili nesvesnim uverenjima o tome koje su osobine pozitivne (idel slobodne, zrele, autonomne ličnosti itd.) i o tome kako pravilno vaspitati (kroz razgovor, igru, fizičku kaznu itd). Ova uverenja prave razliku u roditeljskim postupcima i stilovima vaspitanja i mogu se posmatrati preko dve dimenzije – granicama, odnosno stepenu roditeljske kontrole i zahteva koji se upućuju detetu, i sa druge strane, stepenu emocionalne topline i podrške koja se pruža detetu tokom odrastanja.

Vaspitni stilovi i roditeljstvo

Stepen kontrole se odnosi na granice, dok se emocionalna toplina odnosi na izražavanje toplih osećanja, podršku i afektivnost koju dete dobija tokom odrastanja. U patrijarhalnim društvima, ova druga dimenzija je u potpunosti bila potisnuta, i namerno se nije razvijala, a sa ciljem da dete očvrsne i spremi se za život (koji je po pravilu bio surov). Ova uverenja i implicitni stavovi roditelji (da dete mora da očvrsne, da je život surov) su ona koja su vodila proces vaspitanja u patrijarhalnim društvima, a koje je dete često nesvesno utiskivalo u strukturu svoje ličnosti posmatrajući ih kao sopstvena u odraslom dobu (i prenoseći ih na svoju decu kroz roditeljsku ulogu).

Istovremeno, sa niskim izražavanjem osećanja i emotivnosti, u patrijahalnim društvima postojao je i visok stepen kontrole i zahteva prema detetu. Jasne porodične uloge, porodična pravila, zadaci i obaveze unutar porodice su ona koja su porodičnu strukturu činila stabilnom, a pravila ponašanja jasnim. Struktura i porodična dinamika koja su značila sigurnost i predvidljivost, su ujedno i najčešće navođene pozitivne osobine često kritikovanog autoritarnog vaspitnog stila, dominantnog za patrijarhalne porodice.

Za razliku od autoritarnog vaspitnog stila, autoritativni tip roditeljstva odlikuju visoke granice i kontrola ponašanja, ali i visok stepen emocionalnosti i pružanja podrške detetu. U pedagoško-psihološkim istraživanjima ovaj stil roditeljstva se navodi kao jedan od najpoželjnijih jer dovodi do dece koja su samouverena, odgovorna i sposobna da se samoregulišu (efikasnije upravljanje negativnim emocijama), samostalna su, imaju razvijeno samopoštovanje i ostvaruju bolja školska i akademska postignuća.

U manjem procentu, u porodičnom vaspitanju su zastupljeni i permisivni i izbegavajući vaspitni stil. Njih karakteriše nepostojanje jasnih pravila ponašanja (sve je dozvoljeno), nejasne porodične uloge (deca i roditelji se pozicioniraju kao vršnjaci, jednaki u pravima i obavezama) i nimalo ili malo emocionalne podrške.

Da li se vaspitanje proces zbunjivanja?

Vaspitanje kao oblik medjusobnog komuniciranja treba da poduči, olakša, pruži podršku, pomogne kako bismo razumeli ono što se dešava oko nas i u nama. To je dvosmeran proces u kome se uloge onoga ko podučava i onoga ko uči često prepliću, gde se položaj i uloge menjaju i gde svako uči “svoje lekcije”, dobija nove uvide na putu odrastanja i razvoja ličnosti (samovaspitanje, celoživotno učenje).